Птичице небесне

Ветеринар отпоче Бора се завали на Радослављеве груди и поче да га љуби.
Радослав стаде да се смеје.
– Е, људи, никако ми не иде у главу, како извукосте овога коња. – Изведи га у предсобље – нареди једном војнику.
У дворишту се чула ларма. Неко је питао ужурбано:
– Јесу ли овде?
Наскоро се појави на вратима један пешадијски капетан са шлемом. Иза њега стајали су војници, изнад чијих су глава штрчали бајонети. Он погледа хитро све редом, и таман да заусти, кад скочи Радослав.
– Леко, друже, спасавај, ако бога знаш.
– Пази га Лека! – диже се Бора, приђе му тетурајући се и загрли га.
Капетан Лека нашао се у чуду. Његово изненађење било је још веће када је угледао војнике који су стајали уза зид.
– Је л’ те, бре?… Јесте ли ви те комите због којих дигоше мене и моју чету ноћас?
– Слушајте, господине капетане – обрати му се ветеринар. – Молим вас, спасите нас ове напасти. Упали су нам у кућу. Видите ли овај лом?
– Море пусти човека да седне! – вукао је Бора капетана Леку. – Деде, пиј !…
– Овако вино нема на Јежу – нудио је Коста.
Капетан Лека почеше се иза врата, као да се нешто решава.
– Синоћ смо сишли са положаја у резерву, кад нас ноћас изненада дигоше. Наредили су ми да развијем чету у стрелце и кренем ка ТурманМахали. – Он се обрати своме поднареднику: – Нека се чета свије на пут, овде пред кућом, и чекајте! – он скиде шлем и седе.
– Кажем ја… да ћемо сад из почетка – повика Коста „Турчин“. – Води Бог рачуна о нама… птичицама небесним.
– Кад су се разишли? – запита командир.
– Био је дан увелико… Напио се и капетан Лека, и његов водник, потпоручник. А пешаци се размилели по комори, па подизаше и поједоше све као скакавци. То је било горе него у „Ивковој слави“.
– Каква „Ивкова слава“ – добаци из шатора ветеринар. – Тамо је био један „Неко“, а ноћас их је било две стотине. И не знаш ко је од кога гори и црњи.
– Ето, тако! – махну главом капетан Радослав. – Решили смо да се иселимо и сакријемо.
– Хоћеш ли шта да предузимаш?
– Нећу ништа. Мани, бога ти! Али дивизија је предузела са своје стране. Јутрос је долазио иследник.
Ветеринар се појави сав рашчупан и надувен.
– Замислите, колика је добричина – и показа на Радослава. – На саслушању код иследника је изјавио да их је он позвао, да су они били његови гости, и да ће он о свом трошку оправити кућу.
Радослав се широко и добродушно насмеја.
– Шта да им радим!… Они су ипак добри људи и моји другови…