Пред шумом, где је био смештен штаб дивизиона, затекли смо велики број артиљеријских официра и ордонанаса. Разговарамо међу собом, како ће нас командант сада разјурити на све стране да изналазимо положаје. Капетан Јован већ критикује:
– Само ћемо се намучити ноћас, јер не можемо ништа видети. А главно извиђање биће зором.
– Хајд добро што вас тера. Али шта ћу ја, овако стар, да се ноћас кршим! – вели капетан Станојчић.
– А види га сад – гурка ме потпоручник Драгослав. – Кад треба да се пије, он се буса у груди и вели: „Ништа од вас, остарели сте пре времена“, а сад, он је старац, а ми младићи.
Из шупе изиђе ађутант и рече да водници само уђу код команданта.
По старешинству улазили смо унутра један за другим.
Према два бочно остављена фењера стајао је командант за једним столом, где су биле разапете карте. Како који од нас улази, поздравља, тресне мамузама, и остане у ставу мирно. Командант је ћутао док смо ми улазили. Онда нас одмери редом строгим погледом и најзад проговори:
– Господо… Данас сте са својим командирима извршили сјајно поверени вам задатак и данашњи дан биће забележен. Наша дивизија освојила је све стратегијске тачке и тиме је даље наступање олакшано. Али са источног фронта стигле су неповољне вести. Непријатељ је заузео Космај и одатле прети опасност да нам зађе за леђа. Наша дивизија биће сада одмах замењена и нас упућују на тај угрожени део фронта. Према томе, ви имате задатак да одведете дивизију најкраћим путем до Младеновца… За вођу релеја одређујем капетана Станојчића! – Командант упре поглед на њега.
– Разумем! – проговори капетан Станојчић.
– Господине капетане, шта сте разумели?
– Господине потпуковниче, разумео сам, да целу дивизију преведем у Младеновац…
– Најкраћим путем!
– Најкраћим путем! – понови капетан Станојчић.
– Ваше извиђање почиње од села Барошевца. Сматрам да вам је служба релеја позната и зато одмах на извршене!
Поздрависмо и ћутећи изиђосмо. Појахасмо, и кретосмо низбрдо ка селу Барошевцу.
Толике ноћи смо раније наступали и одступали, куда се све нисмо провлачили и увек сам се питао, које су то очи које нас по мрачним ноћима воде. Стављен сам сада у прилику да и ту извиђачку страну познам.
Капетан Станојчић као да протестује:
– А шта каже: најкраћим путем… Где ћу ноћас да нађем тај најкраћи пут, када секцију не могу да употребим.
– Користићемо се мештанима од села до села – теши га капетан Јован. – На правцу Барошевац-Младеновац видећемо која се села налазе, па ће нас сељаци водити.
Стигли смо брзо у село. Капетан Јован на зиду једне куће разапе карту и, гледајући према слабом осветљењу фењера, повуче оловком праву линију од Барошевца до Младеновца. Уочио је села и тада се обрати старом капетану:
– Сада треба разбудити неколико кућа.
Село је било утонуло у мрак. Пси су очајно лајали. Ордонанси залупаше на врата прве куће. Али из куће се нико не појављује. Укућани су или побегли, јер се данас изнад села борба водила, или су престрављени, те не знају на кога ће наићи.
– Разваљуј врата! – виче љутито потпоручник Драгослав.
– Чекај… полако! – умеша се капетан Јован. – Викни, зовни: хеј, домаћине! да виде људи с киме имају посла. Ако се уверимо да намерно неће да отворе, не само да ћемо развалити врата, него ћемо кућу запалити. – Онда он приђе прозору и лупи: – Хеј, газда, домаћине!
На прозору се појави женска глава.
– Не бој се, не бој се, ми смо Срби, отвори!
Она одшкрину мало врата и застрашеним гласом запита шта хоћемо. Капетан је упита да ли зна пут до првога села и замолисмо је да нам га покаже.
– Куда ћу ја слабомоћна женска са толико људи ноћас?!
– Баш зато што нас је много, немој да се плашиш… Него ми те, снајо, прво молимо, а ако не хтеднеш, богами ћеш ићи као птица – објасни јој капетан Јован.
– Ама не велим ја ништа. Али још има кућа у селу.
– Ићи ће и они, али ти се спреми! – саветује јој капетан Станојчић.
За то време ордонанси су избудили готово цело село. Једва нађосмо два старца, а дођоше и неколико жена, да бисмо били сигурнији. Умирисмо их. Капетан Станојчић им лепо објасни шта желимо и да се не плаше. Они ће ићи са нама до првога села, а одатле могу да се врате. Понуди им коње ордонанса. Узјахаше старци, а жене рекоше да ће ићи пешке.
Одмах пођосмо и наскоро наиђосмо на једну раскрсницу. Капетан Станојчић остави једнога и тада нам објасни дужност релеја:
– Када наиђе челна колона, или командант, релеј ће прићи, да се командант увери да си ти релеј, и показаћеш команданту правац пута, па одмах крени даље, да мене стигнеш. А сутра, по дану, чим видиш команданта из далека, онда дигни руку, покажи му правац и онда настави касом до мене.
Кретали смо се сеоским путем и коњи су нам се непрестано саплитали о џомбе на путу. Нисмо одмакли далеко, кад оно опет раскрсница, те и ту један остаде. Александру замакла за око једна млада сељанка, па сјаха „да би мало ноге исправио“. Пришао сељанки, са стране пута, и чујем разговор.
– А удата си… па ти тешко без мужа…
– Е…
– Слушај, на првој раскрсници, хоћеш ли и ти да останеш са мном?
– А што ћу ти?
– Знаш… страх ме…
– Па оћеш да ти ја, жена, чувам страх. Какав си ми ти војник!
– Ама, и да џакамо мало.
– Ево, џакамо сада…
– Али… онако насамо…
Тек се окрете капетан Јован.
– Потпоручник Александар, јашите! – проговори строгим гласом.
А на првој раскрсници, остави самог потпоручника Александра.
Кривудали смо преко поља, покрај неких врзина, остављајући на свакој раскрсници по једнога… Зађосмо у једну шуму и ту остадох ја као релеј.
Они замакоше, изгуби се топот коња и у глувој ноћи стајао сам ја сам, као кип на коњу, у пустој шуми. И коњ се притајио, опустио главу, сигурно спава… Слушам дах шуме, оно тихо, тајанствено роморење, које понекад подсећа на шапат, или на неке прикривене, обазриве кораке… А из даљине допиру потмули пуцњи стражара, на које је уво наше навикло исто онако као на откуцаје часовника. Ова необична тишина почиње да ме мучи, те прикупим дизгине и покренух коња. Али копите праскаво одјекују у празној ноћи, те ми се причињава као да се шума притајила, а онај невидљиви свет ме мотри својим ситним очима. Застадох и онда запалих цигарету. Али после другог дима очи моје почеше да се затварају, те цигарету испустих. Тргох се и протрљах очи… Али и широко отвореним очима ја исто тако не видим ништа као и када их затворим. Нека се магла спустила и нигде звезде, нити јаснијег предмета да би поглед привукао… И очи се опет затварају. Упињем се да мислим нешто, сећам се оних страшних прича што сам слушао док сам био дете… Али моји су осећаји утрнули и само би ме престравила нека тешка хаубица, која би треснула ту, уз мене… Поведох се на једну страну и замало да паднем.
Сјахао сам с коња, не бих ли растерао тај несрећан сан. Напрежем памћење да се сетим колико има часова како већ очи нисам склопио. Једва израчунах: четрдесет и три часа. А треба издржати још целу ову ноћ и сутрашњи дан… Снаге немам ни руку да дигнем, тело се клати и ја наслоних главу на врат коња… И као да узлећем на неку висину њишем се, као да ме неко љуљушка… Пријатно је… а потом почех нагло да падам… Осетих бол у колену, тргох се и тада увидех да лежим поред ногу мога коња…
