Сан тренутно одиђе са мојих очију. Пребацим дизгине преко руке и почнем шетати напред и назад. Али и онако у ходу очни капци ми се склапају. Застанем и осетим удар коњске главе о своја леђа. И мој верни друг „Дангубан“ спава идући за мном… Да нисам на овако важном месту, па да скренем са стране пута и мало, само мало да опружим тело, доста би ми било до зоре… Размишљам чиме бих могао да растерам сан. И у том премишљању опет наслоним главу на врат коња, али сада му пребацим руке преко врата и прикопчам прсте…
Неко ме је дрмусао… Прва је мисао била: командант! – и ја, бунован, јашем коња и насумице полазим у правцу одакле се крећу трупе.
– Стани, човече божји! – дохвати ме неко за руку. – Где ћеш тамо?… Ја сам, наредник Живковић.
– Крећи левим путем – проговорих најзад промуклим гласом. – Ко је на челу?
– Командант…
Стање је сада ипак мало подношљивије те запалих цигарету. Релеји су наилазили један за другим. Ето га и Александар. Затражи једну цигарету, па ми се онда жали како ништа не види, толико му се спава… Пође, и тек заустави коња.
– Чу ли како ме онај цуцну! – онда нешто промрмља и продужи.
Ево га и последњи релеј. Он ми рече да сада наилази командант. После подужег времена зачу се топот коња, ја прикупих дизгине и, када назрех његовог белца, приђох:
– Господине потпуковниче, ја сам релеј. Крећите левим путем.
Онда потерам коња касом да бих што даље одмакао од њега. Задуго нисам наишао на релеја, тек после пола часа, а мало затим наиђох и на другога. Али на трећој раскрсници коњ фркну, уздиже главу и успори ход. Напрегох вид да видим шта се то налази на путу… Учини ми се као клада, као труп човека. Брзо сјашем и полако приђох. Напипах еполете… Да није који од релеја пао с коња?… Продрмусам га добро и тек тада потпоручник Драгослав скочи.
Запитах га, зашто је легао насред пута. Али он забио руке у џепове, сагао главу, клати се и ћути. Дохватио сам га за рамена и он једва проговори:
– Нисам могао више… Легао сам попречке на путу, и први који наиђе згазиће ме, па ћу се пробудити… Знаш друже… ово је већ трећа ноћ… Је ли близу командант?
Рекох му да ће за пола часа наићи…
– Ах, сада сам на коњу… Ово ми је доста до зоре – говорио је протежући руке.
У близини трећега села сустигох вођу релеја.
Око поноћи опет сам остао као релеј на неком ћувику, а пред зору у једној јарузи. Али међу нама је постојао прећутан договор и, чим неко застане, сјаше с коња, завеже га за дрво или ограду и онда прилегне покрај пута. Тако на махове ја сам одспавао један час.
Преко дана било нам је већ лакше. Пролазећи кроз успутна села, куповали смо храну, а за коње узимали смо из кошева, причајући да ће они позадњи платити.
Било је прошло подне када застадох као релеј на раскрсници једнога села. Сјахао сам с коња да бих мало опружио ноге, па се наслоних на ограду једнога дворишта. Јесење сунце је благо миловало, а ветрић ћарлијао, разносећи мирис окомишаних кукуруза и зрелог сена. Коњ је чупкао травицу и трупкао ногама.
– Бога ти, синко – трже ме женски глас – дођидер, да ми скинеш једно буренце са тавана.
Једна симпатична, омалена бакица стајала је иза мојих леђа, подбочена рукама.
Пристадох, вежем коња за ограду и уђем у двориште… Прича ми баба да су јој синови и унуци у рату. Чувала је она буренце вина за своју децу, па би желела да га закопа, како јој душмани не би узели. Уђосмо у кућу и она ми показа лествице, како бих се попео на таван. Испод дасака и старих ћилимова пронађох прилично буре, да га једва извукох и докотрљах до отвора. Питам је одозго: има ли још кога да помогне, јер ћу га тешко сам спустити.
– Можеш, можеш, синко, млад си, здрав си – храбри ме убедљиво баба.
Пребацих се на лествице, окренем се леђима зиду и наваљам буре на врат, те га једва спустих на земљу.
– Ајде, молим те, откотрљај га иза куће, и бака ће те частити.
Почех да оклевам, јер може наићи мој друг…
– Видеће твога коња, па ће и он свратити – мисли логично баба.
Спустих буре низ степенице, па га откотрљах иза куће, обазирући се непрестано да не наиђе који релеј. А на реду је баш Александар, па ће после причати како сам се ја занимао са бабом. А у воћњаку ископана нека рупа, као купа, и баба ми утрапи ашов.
– Још само то, синко, благо баки, разгрни доле земљу.
Видим да ме је велики белај снашао, а и онако сам уморан да једва стојим. А мислим опет, не могу је ни оставити саму са буретом. Ако наиђу пешаци, све би јој попили.
Дохватим ашов и почнем копати. Таман бејах готов, када се зачу топот коњских копита и неко се заустави пред кућом. Чујем како Александар разговара са бабом, те изађох и ја. Причам му тада како ме је баба замолила да јој затрпам једно буре али не говорим за своје раније невоље. Замолих га да ми помогне, колико тек да и њега уведем у ове „бабине послове“. Дохватисмо обојица буре и спустисмо га. Ја се нађох у неком послу, а он поче да нагрће земљу. Тек ће ме он запитати:
– А је ли, има ли што млађе у кући?
Рекох му да сем бабе нисам никога другога видео.
– Нисам толико млад да и бабама чиним услуге – па отресе прашину и пође.
На излазу сретосмо баку, која држаше једну велику флашу пуну вина.
Онако с ногу, а на празан стомак, натегосмо флашу, те је исписмо до дна. А када Александар замаче, ја се вратих, те баби затрпам буре и онда изиђем на пут.
Био сам лак и весео, а када руком превучем преко лица, чини ми се као да неког другог милујем. Нешто се необично догађа у мени. Док сам још био свестан, појахах коња.
Пред собом као да видим једну белу тачкицу, све већа, изгледа ми као да се котрља, нараста као огромна кугла. Мучно ми је… хоће да ме згњави, али ја покушавам да се склоним, и мој се коњ окреће у месту… А она неман је близу, из ње нешто накострешено штрчи и у последњем часу увидех да су то бркови команданта. У страху окретох коња и у трку побегох.
Таман се зауставих, стиже ме ађутант.
– Пратио ме командант да ти кажем, да се тако служба релеја не врши.
Али услед клаћења на коњу, оно вино покуља ми и на нос и на уста, а проби ме хладан зној.
– Несрећниче!… Ти си пијан!
Нисмо смели да зауставимо коње, јер би нас стигао командант. Ја се још једно два пута накретох преко врата коња… Тада ми лакну. Ађутант ми додаде чутурицу са водом, те испрах уста, а остатком се умих. Сада сам био потпуно трезан, и испричах му шта се догодило.
А када се вратио команданту, чујем после да је рекао како ме је ухватила несвестица од дугог неспавања и напора. Али ипак увече на одмору, изврдавао сам између коња и топова да се не сретнем са командантом.
Сутрадан рано, зором, настављен је марш…
После подне стигосмо у Младеновац. На улазу сретосмо војнике из прве батерије нашега пука, који причају да им је на Космају заробљена батерија, и да је доста војника изгинуло.
Служба релеја је завршена…
Заноћили смо изван вароши, а изјутра, упућени су хитно на Космај један пешадијски пук и моја батерија…
