Сад смо опет војска

Наше шале прекратило је наређење да се сви морамо пелцовати неким серумом, који штити од разних болести.
Дошли лекари. Пук постројен и онда смо прилазили редом. Лекари су забадали доста дубоко иглу у леву мишицу. Реакција се одмах осећала. На месту убода јављао се црвен круг. Болови су постајали све јачи. Рука људи бивала је сва дрвена и као да је парализована, нису се могли њом служити. У току ноћи код многих је скочила и температура. Неки су добили и несвестицу.
Сутрадан било је најтеже. Сунце припекло. У неких се температура попела до 40 степени. Има их који јаучу наглас и из шатора се разлегало: „Јаој, докторе, где си да те сад видим!“
Трећег дана осетили смо се боље.
Лекар је дошао да нас обиђе.
– Докторе, било је сад и никад више! Ако вас видим још који пут са иглом, вадим револвер – каже Коста „Турчин“.
– Мало нам је жеравице споља, него још и ви дођосте да потпаљујете ватру изнутра! – добацује Војин.
Они који се враћају из Солуна говоре да пристижу топови и коњи за нашу артиљерију. Иако ће нам све то задати више посла, ипак бисмо желели да се једнога дана осетимо као права војска. Истина, наша скорашња прошлост је толико болна и мучна да нам више и не пада на памет да ћемо под борбом улазити у своју земљу. За војнике би ти топови били више као неке играчке, које треба да их подсете на некадашње дане славе и туге. А коњи су били потребни да одмене војнике у ношењу терета, а нама официрима као разонода, да не идемо пешке.
Изненадили смо се једнога дана када стиже наређење из пука. У рубрици под „занимањем“ писало је:
„Обука на топовима – теорно и практично.“
– Је ли, Вељо? – пита капетан Војко командира шесте батерије. – Хоћеш ли ти сутра да позајмиш ону твоју саку, да нам „изиграва“ топ?
– И ја сам се чудио. Али питао сам доле у пуку, и они ми рекоше да ће сутра доћи једна француска пољска батерија.
Рано изјутра у наш бивак уђе та батерија. Коњи снажни, велики. Топови нови, сјајни. Војници се окупили и посматрају. Као да сваки гледа себе на месту неког возара или послужиоца.
– Хајде, шта се купите! – наређује дежурни официр.
– Господине поручниче, доста су и нас посматрали, па да видимо и ми мало друге.
Обука је почела по батеријама, на новом француском топу модел 1912.
Војници су одмах схватили склоп и функцију новога топа. Пола часа доцније, они су брзо радили механизмом његовим и нишанским справама као да су поред тих оруђа били од почетка рата. Обично после часа остајали су сами код топова, са којих су скидали поједине делове, опет их намештали, расклапали затварач, онда га поново склапали. Увидели су одмах разлику између новог и оног старог топа.
Француски официр, који је требало да буде као неки инструктор нашим војницима, не може да се начуди како то они брзо разумеју, кад су иначе сељаци. Пошто наши објашњавају на српском, а он наш језик не разуме, њему се све чини да та објашњења нису довољно стручна, кад их и прости редови као од шале схватају. Пришао је потпуковнику Петру и замолио га да на једном топу раде француски, а на другом наши војници. Он ће командовати на француском а један од наших официра преводиће његову команду на српски, за наше војнике.
– Пазите, да нас не обрукате! – саветује своје војнике капетан Војко.
Војницима је показана нишанска тачка. Онда је назначен циљ. После добивених осталих елемената, оба топа, као под конац, била су управљена у правцу циља. Измењено је још неколико команди. Наши ни за секунд нису изостали иза Француза.
– То је интересантно! – вели француски официр. – Нисам знао да ваш народ има толико смисла за тако прецизну технику. А то је знак његове високе, природне интелигенције.
После топовске обуке скидамо блузе, јер је немогућно више издржати. Наша тела су увек влажна. Једнога дана хтедосмо да изгоримо. Од ватре на којој се кувао ручак, потпали се сува трава и букну као барут. Војници су морали да копају ровове, да би оградили ватру, или да газе чизмама, не би ли је угасили. На свима странама виделе су се црне мрље од изгореле траве.
Са заласком сунца топлота нешто мало попушта. Али са спуштањем ноћи, настају нове невоље. Ројеви неких ситних једва видљивих комараца налећу на нас, те су нам и лице и руке покривени црвеним пегама, као да болујемо од богиња.
Једнога дана јуна месеца стиже наређење да се упуте војници за пријем стоке. Бивак је наједном оживео. Стигли су већ и аутомобили, којима се превлачи храна. Командири издвајају возаре који затежу дебео конопац – „пољску коњушницу“, где ће привезати коње.
Рано изјутра кретосмо. Дођосмо у близину Солуна на једно огромно поље које се црнело од множине коња, као на неком предратном вашару. Дочекали нас Французи. По неким списковима пронађоше наш пук, где је забележено бројно стање стоке за сваки штаб, за сваку батерију. Коњи су већ били издвојени, а сада су их само одбројавали, војници одмах одвезивали и изводили на пут. Све по кратком поступку.
– Треба ли шта да потпишемо? – питамо Француза.
– Ништа, ваша држава потписала је „бланко“ унапред.
На друму се отегла дугачка колона.
Кренули смо одмах у бивак. Војници већ појахали голе коње. Вели ми Лука:
– Пази, ала се ућустечили, као да је сваки од њих Наполеон!
– Вала, господине поручниче, не жалим да тимарим, само да не идем пешке – каже један возар.
Војници из околних логора истрчавају на пут да виде. И они се радују. Сви су као препорођени.
У биваку прилазе послужиоци и тапшу коње. Не осећају се више потиштени, јер увиђају да ми сада постајемо организовани, и да има неког ко се стара и о нама.
– Ех, да хоће још само овако да „ни презентирају земљу“ – каже један послужилац.
Зачу се опет онај стари узвик:
– Прими!… Код коња!
– Ама они само „вранцуски“ говоре! – добацују послужиоци.
На другом крају њачу мазге брдског пука. Војници их са извесним неповерењем гледају, јер сада први пут управљају њима. Све им се чини да су унижени, јер оне много подсећају на магарце. И зато брђани љубоморно погледају на пољски дивизион, где ржу коњи. Загледају мазге и разговарају:
– Пази, славу јој њену, прави „кинез“.
– Али откуда им ’волики магарци!
– А кажу носи ка мечка.
– Види молим те, одостраг као коњ, а однапред као магарац!…
Мазговоци никако да се помире са својом новом улогом. Погледају мрко мазге, а ако нека дигне главу и почне да њаче, мазговодац је лупи песницом по њушци, и псовка му из срца излети.
Аутомобилом су довезли јахаћи и запрежни прибор. После неколико дана наређено је да се упуте
запреге за пријем топова.
И затакараше наново топови и каре. Послужиоци су разгледали механизам топова и нишанских справа, зналачки и стручно.
– Сад смо опет војска! – говорио је поносно један послужилац.
Поље је оживело од рада. На једној страни се изводила обука јахања, на другој мазговоци брдског пука маневровали, послуга радила на топовима… Кола одлазила и враћала се натоварена храном.
Сва она расплинута осећања, која су досад људе чинила равнодушним као да су каналисана овим оштрим командама. Војници су постали окретнији, хитрији.
Говори се већ и о фронту. Нагађа се дан поласка. Али нико нема јасну представу о будућим положајима, нити има какву идеју о предстојећим догађајима. Жеља за кућом је снажна. Али сваки радије замишља миран повратак, те су зато људи радосни када се каже да ћемо ускоро кренути.
Из дана у дан осећамо како се ближи одсутан час.
– Ови се баш не шале! – шапну ми Војин, када смо ишли да посматрамо гађање једне рововске батерије.
Мали, неугледни, са кратком цеви, која се пуни с предње стране, ти су топови пре личили на некакве прангије. Неки су се официри почели шалити на њихов рачун.
Али кад су завукли чеп од бомбе у цев и топ потпалили, огромна бомба излете, изви се у висину и, њихајући се полете прво брзо па онда све спорије, док се не изокрену и вратоломном брзином крете наниже. Страховита експлозија се проломи. Црни облак дима покуља, клупчајући се, а потом се развуче у тамну, непрозирну црну масу, која обави цео један брег.
Посматрали смо занемели. У нашој свести појави се визија бојишта, мртвих, рањених. И једна мисао, која је дотле подсвесно тињала, под утицајем овога пуцња излете са наших усана као крик: зар опет!…