Сан или јава

Командант је издао заповест да војници буду слободни, а од идућег дана настаће редован посао.
Сутрадан многи су лежали у шатору болесни од стомака и неке ватре. Наш пуковски лекар је објашњавао како њихова црева не могу да поднесу овако тешку храну.
– Па добро, докторе, требуј онда за њих млека! – добаци Лука.
Лекар се нађе увређен.
– Ја констатујем само узрок, господине „кипислцауф“!
– Тај узрок зна и баба Мудра и мој посилни Исак. Него лечи ти то, ако можеш.
– Ех… тхе… лек је прост: не треба им давати да једу толико.
– Да се вратимо онда у Албанију, на опорављање – додаје Лука.
Болнички аутомобили су свако јутро долазили и односили болесне војнике. Ако се затекне који мртав у шатору, снесу га само на пут. А киша свакога часа пада и сунце опет сија. Тако се мења и наше расположење.
После толико дана људи се сетише и својих породица. Тешка их носталгија мучи, а ова зелена и влажна природа изгледа им као оно шарено цвеће на гробовима. А кипариси се уздижу као надгробни споменици…
Жењени официри извукоше први из својих сандука сачувано одело и кретоше у варош да би заборавили тугу своју. Неожењени су седели по шаторима и играли карата.
Увече су причали ожењени о животу у вароши, О пансионима, чак су помињали и имена неких Маргерита и Пандора, док су их младићи гледали ужагреним очима и чежњиво слушали. Онда их обузе немир. Сутрадан тражили су одмах и они дозволу за варош. Ко није имао угледније одело, тај је позајмљивао од својих другова.
Пошли смо пешке друмом. Али нас стиже један енглески теретни аутомобил. Шофер сâм заустави и ми се попесмо. Пролазили смо поред цветних вртова богатих вила, родних и сочних поморанџи и широких смокава, док су агаве и опунције расле као жива ограда око имања… Испред вароши се скидосмо.
На улицама је врило од француских и енглеских морнара, наших војника, који су се сада обријали и мало утегли. На сваком кораку сретамо познанике из разних пукова, с којима се нисмо видели још од почетка рата. А на Еспланади свира маринска музика и даме шетају. С друге стране допире бесомучна ларма, јер је данас утакмица између енглеских и француских морнара у рагбију. Противници се бесомучно даве, потмуло ударају, саплићу и по десетак их се ваља на гомили, док околна маса урла.
Група војника посматра побеснеле играче и тад ће један рећи:
– Ја, оца им њиног, даве се ко ми с Бугарима…
– Вала, да су прешли Албанију, то им не би пало на памет.
– Бесни су и сити…
Застадосмо пред једном посластичарницом.
Гледали смо усхићени оне шарене фигуре од шећера и вода нам удара на уста. Улазили смо један за другим и јели колаче од свих врста. Сетисмо се тада како више од четири месеца нисмо видели колач, а већ месец дана како нисмо ставили парче шећера у уста. Било нам је пријатно. А келнерице служе. Коста „Турчин“ се сав нарогушио и прати их стално погледом. Тек се диже.
– Пусти ме, молим те, да седнем ту – рече Драгиши – ама да ме само додирне сукња. Јаој, људи, где нам младост прође! – чисто завапи Коста.
Одатле смо ушли у једну кафану, затим лутали улицама, застајкивали пред радњама, куповали разне ствари и распитивали се за пансионе.
На једноме углу угледах једнога енглеског војника, али је за Енглеза био исувише црн. Зачудо, познат ми је тај лик. Посматра и он мене, поздрави ме и као да се насмеја. Застадосмо.
– Зар ме не познајете?
Ја се сећам једнога таквога лица, али тај је… да, да, командир ми је причао да је Танасије погинуо. И ја сумњиво завртех главом.
– Ја сам Таса…
Нешто сам промуцао, јер чисто не верујем да је Танасије жив. Па још и у енглеској униформи. Јест, Танасије. Поздрависмо се срдачно. Смеје се и Таса, показујући своје беле зубе. Али ми никако не иде у главу, откуд он испаде енглески војник.
Поведох га и тада ми он исприча своје житије.
Тамо негде код Лесковца упадну Бугари у батерију. Он се тада са телефоном налазио на левом крилу батерије. У земуници је био случајно сам и, како је на ушима држао слушалице, није ни чуо ларму споља. Тек када је настао прасак пушака, Танасије се окрете и виде како један Бугарин протрча поред земунице. Схватио је одмах. Лупио је ногом у телефон, излетео и појурио низ падину у поток. Али док је он избезумљен трчао на леву страну сам, сви остали војници бежали су на десну и све се више разилазили. И нашао се тако Танасије усамљен. Али он се свије уз неке друге јединице и приликом општег повлачења и он је ишао са њима, не знајући где му је батерија. Када је дошао у Пећ, сазнао је да је његов пук отишао даље.
– Увек сам ишао с последњу јединицу, јер она купи „шњур“, и имао сам паре.
3апитах га где је могао да купи „шњур“ кроз Албанију,
– Е, ту са једну команду осванем а с другу омркнем… Меркам тако уз пут, па која је више богата… И онда ми другари уделе. Док једнога дана не нагазим на једну воловску команду. А имали су и магариће. Знам ја да магаре не липсава тако лако, а коњи сваки час. А после од коњи се нема фајде, а волови се једу. И спроћом ти волови, ми се лепо исхранисмо. Код Драча позајмим од неки пешаци неколико кила брашна.
– Како, како?
– Па… случајно, наиђем на одрешен џак – смеје се Таса – па умесим погаче…
– Добро ти нису нашли…
– Исечем ја на кришке, па испод копорана.
Тада су баш одабирали болесне војнике. Присети се Танасије да би се и он могао јавити. Али није имао ко да га пријави. Лутајући по пристаништу у Сан Ђованију, угледа он поворку болесних војника, баш кад су хтели да их укрцају. Умеша се и он међу њих. Али на своје запрепашћење примети како на пристаништу стоје официри и контролишу да ли само болесници улазе у чамац… Реши се Таса да „занемоћа“. И он се свесно занија, онда падне и почне да колута очима. Повичу војници. Ту се задесила и два морнара, који дотрче, дохвате Танасија, однесу га у чамац, а одатле на лађу.
– Унеше ме са све погаче…
– Па откуда сада испаде ти Енглез?