Сива стена

Људи су ишли чврстим кораком, погледајући лево и десно као да одмеравају растојање од својих другова. Пушке су држали „на готовс“ и откочене. Кретали смо се благом узвишицом, и пред нама се наједном, кроз маглу, указа сплет бодљикавих жица. Као гладне звери, кидисали су четници на бодљикаве жице маказама, секирама, ашовима. Настаде прасак. Уто груну плотун одозго, бомбе почеше да треште и на један мах…
Потпоручник Светислав уздахну и обриса чело. Значајно погледа околне и климну главом.
– Људи, као да је неко мануо руком, тога момента диже се магла. Ми остадосмо као на длану. Пред нашим очима указа се тада та проклета Сива Стена, која нам се причини не као сива, већ црвена, пламена, огромна, а из оних отвора горе куљну убиствена ватра. Митраљези отуда запараше. Прасак пушака се сложи у општи кркљанац. На нас полетеше бомбе… камење.
Јаук се разлеже. Војници се прибише. Падали су на гомилу као снопље. Други, у безумном страху, бацали су се на жице, где су остајали висећи. Као да траже спаса, улетали су у просеке жичане и ту, сатерани као у замку, гинули су, падали један поврх другога.
Већ избезумљен, дохватих се голим рукама за жицу, као да ће ме она спасти. Обазрео сам се хитро лево и десно. Цео први стрељачки строј лежао је мртав. Нешто ме занија, поведох се држећи се за жицу, онда опустих руке и падох на нечије тело. Али ја као да још не схватам ужасно стање. Као хтео бих да идем, и то напред. Али ме нека сила прикива за земљу и као да ми вуче ноге наниже. Окретох се уназад…
Наступао је други стрељачки строј. Бугари пренеше ватру на њих, преко моје главе. Војници су падали као покошена трава. Неки су трчали жицама, размахивали секирама и, окрећући се у ковитлац, падали. А пред жицама је лежао бедем од мртвих и рањених. Покушао сам да се померим, и тада сам осетио страховит бол у нози. Хтео бих да се извучем, али један паде преко мене. Једну мисао имам само: Измаћи што пре из овога пакла. Пузим, одупирући се здравом ногом. Знао сам да смо пропали. Да ми је да се дочепам једног ограђеног простора…
Још мало. Али, боли страшно. Ипак је смрт грознија. Неко јауче. Пред оном оградом лежао је мој водни официр разбијене лобање и просутог мозга. Једноме војнику из врата куља крв. Прилегох уз њега. Не смем да се макнем, да не бих одао знаке живота. Колико видим, нема метра где не лежи мртав или рањен војник. Моји болови су све јачи. Дошло ми је да закукам… до неба. Зажелео сам да ме убију, јер више нисам могао. Пренебрегао сам живот и померих се. Рањена нога вукла се преко оштрог камења и ја завукох главу у онај ограђени простор. Био је пун мртвих војника. Ваљда су се ту склонили па су их Бугари са висине све побили. Прислонио сам главу на једнога мртвог и мислим, где ли може бити та моја рана. Цела ми је нога одузета. Хоћу да се окренем на леђа, али болови су неиздржљиви.
Одозго падају бомбе, које експлодирају баш уз овај трошни бедем који ме је заклањао. Са ужасом гледам како одлеће земља, и бедем је све нижи. Од болова и заглушнога треска већ сам се онесвестио. Понека искрица свести сине и разрогаченим очима посматрам оне мртве око себе. Дошло ми је да јекнем, да управим песнице небу, па да викнем: доста је било крви… Аман!
Пуцњеви пушака се разлежу. Сигурно су се они преостали склонили у наше ровове, и сад се туку преко нас. Али наш напад је сломљен. Моја чета више не постоји. Које од болова, или нашег неуспеха, можда због изгубљених војника, мени грунуше сузе. Чинило ми се тада, све што смо имали снажно и здраво изгинуло је.
Спуштало се хладно, мрачно вече. Око мене непрестано прште куршуми. Очекујем да дође неко да ме изнесе. Ослонио сам се мало на руке. Око мене лежали су непомични војници. А тамо лево, негде далеко преко бугарских ровова, грмели су топови…
У неко доба ноћи зачуо сам нечије кораке. Позвао сам их полако. Двојица притрчаше и, не говорећи ништа, бацише ме на носила. Стиснуо сам зубе, јер би се јауком одали. Они су одмицали журно. Моја се рањена нога клатила, и као да ми је неко забадао ножеве у слабине. Опомињао сам их да лакше иду. Али они ме нису слушали, јер су куршуми непрестано зврцали око нас. Болови су били толико ужасни да сам се обезнанио. Носили су ме тако једно пола часа, а мени се чинило у бунилу као двадесет година. Најзад су ме спустили. Чујем жагор људи. Неки се надносе нада мном и загледају ме. Слушам како спомињу моје име. Једва сам разазнао да су ти људи наши четници, који су се сада повукли у резерву.
Дошао је и лекар. Превио ме је и нешто ушприцао, од чега сам одмах заспао.
Био је дан, када сам се пробудио. Тада сам сазнао да су Бугари побегли са Сиве Стене, јер су им друге трупе зашле за леђа. Па зашто смо онда ми улудо изгинули? За непуних пола часа приликом напада изгубили смо пет стотина људи. А са наше стране ниједна пушка није опаљена… Разуме се, за то нико неће да одговара. За такве подухвате за време рата каже се само лаконски: „Експеримент није успео.“ Пет стотина мртвих људи… Маленкост!
Двадесетога септембра хиљаду деветство шеснаесте године Кајмакчалански масив био је у нашим рукама.
Сви смо ћутали. Светислав као да се нечега присети и настави:
– А-ја!… Изнели су ме из заклона и положили на једну узвишицу, одакле сам видео ту Сиву Стену. Цела падина била је покривена мртвим људима. Ја мислим да у светском рату није било страшнијег покоља за тако кратко време и на тако узаном простору. Четнички одред у том погледу носи жалостан рекорд.
Командант одреда је наредио да се преостали људи сврстају у колоне двојних редова. Он је појахао коња и на челу одреда пошао у правцу наших мртвих. Тада је пала команда:
– Поздрав надесно!
Последњи поздрав мртвим друговима.
Преостали, и још читави, улазили су у своју земљу, да крче нове путеве. Њихови бајонети су светлуцали при јутарњем сунцу… Пред отвореним вратима Капије Слободе остали су мртви као неки стражари. Нас рањене, уз јаук и шкргут зуба, понели су на супротну страну.
Ветар је дувао, лепршајући косе мртвих војника…
Капетан Радојчић се диже и протегли. Онда погледа Светислава и Предрага, па ће рећи:
– Ствар је у овоме – он тресну цигарету и замисли се један моменат. – Неко од вас рече да се Кајмакчалан може поредити са аждајом која има две главе. Е, лепо. Слушајте. Дринска дивизија водила је борбу са том ненаситом и страшном аждајом, која је претила да помори цео Солунски фронт, равно седамнаест дана. Она се ту сломила… Али је ипак успела да ту аждају прилепи за земљу, и да јој спута ноге и реп. Међутим, Дринска дивизија није имала више снаге да јој дотуче и оне две главе. Онда сте пристигли вас двојица. Мислим на четнички одред и седми пук. Док су Дринци држали аждајине ноге и реп, ви сте кидисали на оне главе, из којих је сада сукљао још жешћи пламени бес… Седми пук, уз припомоћ четника, освојио је врх Кајмакчалана, и тиме дотукао једну главу. Четници, уз помоћ трупа са Старковог Гроба, сломили су Бугаре на Сивој Стени и претукли аждаји и другу главу…
– Соломонска пресуда! – узвикнуо је поручник Мишић. – Слажемо се.