Осматрачница нам је била одмах испред топова, везана са батеријом саобраћајницама у цикцак. Још од ране зоре смо за дурбинима и осматрамо. Путеви су опустели, поља замрла…
– Море, много одступисмо. Видите колику територију дадосмо без борбе – обрати се Александар командиру.
– То не игра улогу. Систем данашњег модерног ратовања вам је као неки чврсто повезани механизам. Ако ли се поквари један точкић, машина одмах не функционише… Загрозили су нашој позадини и сви ми морамо да се повлачимо без борбе. А то исто може и њих да снађе, само под горим околностима, јер се налазе на туђој територији… Шта мислиш ти, поднаредниче? – запита командир у шали поднаредника Траила.
Траило заузе одмах став „мирно“ и одговори:
– Господине капетане, волео бих ја да ратујем на њиној земљи, макар и одступао…
У неко доба угледасмо у даљини, на путу, неко кретање. Кроз дурбин видимо сељачка кола натоварена стварима. Била су седморо кола. Вероватно су избеглице, које су заостале да преноће и сада журе да умакну.
Сунце нам је иза леђа и својим још косим зрацима сенчи равницу, која се прелива од јесењих боја…
– Пази, пази! – Викну Александар. – Видите онај забран… е, испред њега је пут… Крећу се…
Виде се јасно три коњаника… лагано јашу. Сада стадоше. један као двогледом осматра… Опет кретоше. А оне избеглице су испред њих. Не виде их још, јер је пут савијен на лакат. Један се врати у галопу. Пратимо га… Скрете у онај забран, где сада угледасмо више њих. Сигурно подноси извештај. А она двојица још стоје. Из групе се издвојише тројица и приђоше оној двојици… Крећу се сада на одстојању.
– Хоћете ли да гађате? – запита нестрпљиво Александар. – Мислим нису даље од пет километара.
– Ситна посла – одговори командир. – Чекамо главнину. Ове остављамо пешацима.
На почетку равнице видимо наше пешачке ровове. Пешаци гамижу око њих, довлаче нека дрвета, а многи поскидали блузе, сигурно се требе од вашију.
Командир тада извести команданта онога пука испред нас, да су се појавиле извиднице непријатељске.
Тражимо двогледом објавнице наше пешадије, али не можемо да их видимо. Негде су прикривене.
Она патрола наступа. Ено их близу кривине… Сад ће сигурно угледати оне наше избеглице. Стали су на самом углу и опет о сматрају. Као да су видели кола на путу… Она тројица, који су ишли позади, журно прилазе. Сада их има пет. Један се врати, али четворица кретоше на размаку један од другога.
Већ нас ова игра смрти узбуђује. Обузело нас је напрегнуто ишчекивање и бојазан да не ухвате оне наше. Договарамо се да им шрапнелима пресечемо пут. Али тада бисмо одали своје место и био би поремећен план одбране.
Ено двојица полазе косом. Ухватиће их, ухватиће… Журно се крећу и друга двојица, сви прелазе у галоп… Сељачка колона је застала. Прва двојица стигоше и препречише им пут. Настало је комешање. Из кола искачу неке прилике, сигурно жене. Пристижу и она друга двојица. Један обилази редом кола, нешто узима… Сељаци окрећу кола назад… Прилази журно још један коњаник. Опет их има пет. Кола кретоше на супротну страну, праћена двојицом коњаника.
Из оне шуме изишла је још једна већа група коњаника и креће друмом.
Она двојица су већ пришли на три километра. Али сад иду обазривије. Сваки час стају и осматрају.
– Ено је и њихова пешадија! – рече командир.
Испред оне шуме видела се густа колона, са истуреним предњим одељењима.
– Видите десно, ено их још! – добаци неко.
– А и лево…
Гамизале су плаве колоне као мрави друмом и преко пола. Имало их је сада на свима странама.
Осећамо скори судар и лака дрхтавица обузима тело.
Наједном груну плотун доле у равници. Окретосмо двоглед низ пут… Један коњаник заједно са коњем лежао је на путу. Мало дале други, опружен насред друма, док је његов коњ јурио за трећим коњаником. Из једнога шипрага истрчаше наша четири пешака и приђоше оном првоме. Сва се четворица нагнула и посматрају… нешто вуку, сигурно га извлаче испод коња. Један му задиже ногу.
– Пази, свлаче му чизме!
– Знате, има пешака који боси иду! – додаде Траило.
Александар ме гурну.
– Ама, наравно, боље они, него да их оставе и после опет носе аустријски војници.
Разговарамо и чудимо се са каквом мирноћом ти пешаци шеткају по друму, иако знају да свакога часа може планути пушка. Њих четворица стоје мирно према целокупној ћесаревој сили. Свега четири „репоње“, и они можда смрћу својом треба да најаве долазак непријатељске војске.
– Господо, изволте у батерију! – и командир се окрете Александру. – Са вашим првим и другим топом нанишаните оно гумасто дрво, а ви – обрати се мени – са трећим и четвртим на ивицу оне шуме. Остале елементе добићете.
Батерија је у напетом очекивању…
– Елементи за први вод! – виче Танасије релеј, који се налази у једној рупи између осматрачнице и батерије. Затим је командир и другом воду дао елементе, али извршна команда још није пала.
Она пешачка колона наступа, већ је челом својим на ивици шуме. Командир сигурно чека да и друга колона приђе оном гумастом дрвету, те да оба наша вода дејствују.
– За први вод: три хиљаде пет стотина… за други: три хиљаде седам стотина!
Г-ррру!… Ваздух се проломи. За овим други, трећи, четврти…
Шрапнели парају ваздух, чује се неко пригушено хучање… као да се утиша и у даљини свитнуше шрапнели.
Колона тренутно застаде, затим се узмуваше, и, као када међу јато птица упадне кобац, војници се распршташе на све стране. Гађали смо тада ту расплинуту гомилу убрзаном паљбом, са кошењем лево и десно. Неки су заостајали, једни падали, али већина се растезала, бесомучно трчећи. Наједном се поставише у једну линију. Стрељачки строј је успостављен. Лево и десно хватају везу. Батерије на целом фронту гађале су најжешћом ватром, неке шрапнелима, друге разорном. Линија стрељачкога строја се заламала, на једној страни су већ прилегли уз врзину, а на другој трчећим кораком наступали да би се дочепали сигурнијег заклона. Батерија је сада дејствовала као целина и засипала један део равнице.
Али маса наступа као неодољиви талас, а наше батерије су исувише разређене. Док гађамо на једној страни, на другој се дижу и у скоковима претрчавају брисане просторе, кријући се иза плотова и живих ограда и имана. Местимично се виде непомична тела. А неки, сигурно лакше рањени, лагано се враћају.
Видимо наше војнике са објавница како се, трчећи, враћају у састав својих јединица.
