У интервалима пуцњева, чује се из даљине тутањ непријатељске артиљерије. Једна њихова батерија у галопу наступа друмом, дижући као вихор облаке прашине, па скрете надесно и изгуби се у шуми. А над шумом блескају шрапнели једне наше батерије.
Десно негде, у равници, одјекну сложан плотун пушака, онда други, и поче брза појединачна паљба. Али они пешаци који су испред нас, прибили се за земљу и чекају да им се непријатељ приближи на сигуран погодак. Аустријанци као да то знају, заостају иза сваке врзине, док их и одатле не истерају шрапнели, па ошамућени полете као стадо оваца, тражећи бољи заклон. Већ су сасвим близу наших ровова. Предвајају их само преграде од имања да се отворено виде. А пред нашим рововима на две стотине метара просечено шибље, растурене ограде, и на томе страшно брисаном простору чекају наши пешаци своје жртве.
Ваљда су их опазили, јер наједном груну плотун. Затим се осу брза паљба без предаха, са ужасним замахом, негде поче да такара језиво митраљез, па се пуцњи слише у једноставан шум, сличан продуженом ропцу самртника.
– Разорном гранатом! – виче Танасије.
Урлали су топови, док су гранате цепале и парале ваздух, па су, уз страховити тресак, риле земљу, разбацивале ограде, кршиле дрвета и полутале људска тела. У паничном страху кидао се непријатељски стрељачки строј. Плаве блузе су узмицале, падале, неки се укопавали, други, избезумљени, пуцали у стојећем положају, падали…
Над главама нешто затутња, и иза леђа наших проломише се ужасне експлозије, једна за другом. Огромни комади земље летели су у висину и напослетку остадоше четири црна стуба дима.
– Хаубица!
– По три разорном! – виче Танасије.
Али кроз рику топова извежбано уво војника чује шапатљиви шум хаубичког зрна и лица се грче од самртнога страха… Људи се значајно погледају и сумњичаво врте главом.
Борба је узимала маха. Наступ непријатељске пешадије сломљен је. Леже сада они растурени у равници, јер не могу ни напред ни назад. А она хаубица гађа нашу батерију, али увек на исто место, позади нас око двеста метара, у врзину, на коју се пројектује наша батерија. Видимо јасно да се варају. И да би ту варку појачао, командир запита:
– Потребна су четворица да у оној врзини просеку четири прореза, али тачно према топовима. Изузев нишанџија… ко хоће?
Сви хоће. Одабрао је командир четворицу и онда им наредио да узму секире, па да заобиђу у широком луку и, када буду према живој огради, да притрче и сасеку шибље.
Ми смо и даље дејствовали, док је хаубица непоштедно трескала и превртала земљу… Она четворица су већ према врзини. Сада трче… секу махнито ограду… Зинуше четири отвора. Хаубица стиже. Један се занија и паде, опет се диже и сви се изгубише међу оградама. Нама лакну, хаубица као да побесне, тукући оне отворе, док смо се ми задовољно смејали и гађали непријатељску пешадију.
Тако је протекао цео дан… Са заласком сунца борба се постепено стишавала. Још се само чули појединачни пуцњи у равници. До неко доба ноћи топовске цеви биле су топле.
Наредио је командир да водници са топовођама дежурају целе ноћи, не би ли се случајно јавила она хаубица, те да јој по блеску одреде правац.
Али хаубица је ћутала.
Са тешком слутњом очекивали смо сутрашњи дан.
Људска кланица наставила је даљи рад тачно у седам часова, двадесет четвртог октобра.
Док је још земљу притискивала лака измаглица, покушала је непријатељска пешадија изненадним препадом да освоји наше ровове. Али дочекана је приправном ватром пушака и митраљеза, а одмах је ступила у дејство и наша батерија. Услед страховите пуцњаве магла је растерана и плаве блузе су се наједном нашле на отвореном брисаном простору, без икакве заштите. Спасавали су главу у паничноме бекству, остављајући рањене и мртве другове…
Иако су то непријатељски војници, обузимала нас ипак нека језа гледајући онолику множину мртвих људи… Зашто ти несрећници оставише своје огњиште, да би им се кости развлачиле по туђим пољима? Да ли су они својевољно пристали да крену на Голготу, и да погубе своје главе, освајајући неко непознато брдо изнад села Маова, у далекој страној земљи?
Ми смо и даље дејствовали. Разорне гранате тукле су непријатељску пешадију. И исто осећање страха владало је код оних доле у равници, као што је и ова хаубица кидала наше нерве…
Али сада нам се крв следи од ужаса… Хаубичка зрна заошинуше готово изнад глава и са лудачким налетом рину гвожђурија иза наших леђа, разбацујући огромне бусенове, који су после тупо тапкали по земљи. Разрогаченим очима гледамо свеже рупе где би се и цела кола могла сместити. Пред овом навалом челика наше је тело исувише слабо. Свесни смо да се онај противнички командир не вара више. Сада бије баш нас.
У долини се опет чује живо пушкарање, и пешаци траже помоћ артиљерије. А ко ће нама помоћи?… Гађамо разорним гранатама, зрна падају у непријатељске ровове, и таман је опалио и четврти топ, а пред очима нашим блесну пламен, обави нас нека тама и људи сабише главе иза штита… Срце је снажно ударало. Застрашено подигосмо главе и немо се погледасмо. Без иједне речи брисали су војници земљу са рамена, а нишанџија скиде шајкачу и збриса земљу са затварача топа. Опет ћутимо… У сличној ситуацији треба нешто говорити, нешто рећи, али ми смо сви у истом положају осуђених на смрт. Намрштено и тупо гледамо преда се и очекујемо нову команду, или смрт.
– По пет разорном!…
Са савршеном тачношћу људи су руковали справама, топови су урликали… Наједном се проломи нешто иза топа, пунилац налете на нишанџију, земља засу топ и људе… Али наш задатак још није био извршен… Помоћник темпирача искочи из заклона, убаци у цев једну разорну, нишанџија окиде, блесак од топа севну у оној тами… И још једном…
– У заклон! – и сви се сручисмо у огромну јаму, вукући за собом и пуниоца Вучка.
Војници га одмах раскопчаше. На телу не беше ране, а међутим крв му непрестано иде из уста. Сигурно је контузован од удара земле.
– И мене нешто бапну у раме! – вели нишанџија пипајући се по десном рамену.
– Ја! – вели јетко поднаредник Траило. – Добро је што те није ударило од позади…
– Па не жалим се ја, поднаредниче, него само велим…
– У рату има право жалбе само онај коме одлети глава…
Вучко отвори очи и са чуђењем посматра шта се око њега дешава. Виде себе раскопчана, а другови му бришу уста од крви. Он мљасну устима неколико пута, и са страхом завапи:
– Јесам ли жив?
Војници се смеју, помало усиљено, да би га охрабрили. Вучко покуша да се дигне. Рекосмо му да седи и да се не замара.
– Море, људи, није мени ништа! – он скочи, али се загрцну и крв му јурну на уста. Мртвачко бледило се расу по лицу његовом и он се наслони на земљани зид. Војници га прихватише и полако спустише на земљу, а испод главе му подметнуше једну торбу.
– Плотун здесна!…
Војници искочише из заклона. Сад смо гађали шрапнелом неку колону у даљини. Али код другога плотуна зачусмо фијук, те скочисмо један преко другога у заклон. Падали су комади земље, када војници отрчаше до топова и опалише још један метак.
