Разорна хаубичка зрна су засипала батерију и грувала испред топова, са стране, или су рила по оној ораници иза наших леђа… Наши су нерви исувише напрегнути од страшног ишчекивања смрти и сваки секунд живота уливао нам је неизмерну наду. И кад прасне експлозија, ма и два метра позади заклона, преко лица људи се разлива блаженство што су и овом приликом остали живи.
Изнад Вучка војници су положили неко прошће укосо, да би га заштитили од земље, и да га приликом ускакања не би повредили. Он је кашљао и пљувао крв… Ми га нисмо могли изнети, а са стране нам нико није могао прићи.
У ишчекивању смрти дочекали смо и подне. Храну нам нико није могао дотурити. А ко још мисли и на јело, када нам смрт свакога часа лебди над главом.
Сунце је превалило зенит, те се наши топови, посматрани из равнице, сигурно цакле на сунцу. А онај не престаје.
– Послуга четвртог топа, брже овамо – зачу се глас неког послужиоца са трећег топа.
Потрчасмо један за другим кроз саобраћајницу… Код трећега топа не нађосмо никога. Угледасмо само како се са места где је други топ диже густи дим. Појурисмо… У саобраћајници затекосмо нишанџију другога топа где стоји избезумљен и блед, одело му све крваво, а на рамену му залепљена нека маса, сива и крвава као мозак…
– Јеси ли рањен?
Гледао нас је тупо, не говорећи ништа, а вилице му се тресле. Један остаде да га опипа, а ми на ивици заклона устукнусмо пред мучним и страшним призором.
Кроз дим и прашину видео се нечији леш без главе, са раширеним рукама… Уза зид земље седео је наслоњен темпирач, мртвачког лица, очи му ужасно разрогачене, уста отворена, као да вапије, али шишти, и грчевито савијеним рукама придржава своја рођена црева. Из другога угла допирао је нечији пиштећи глас:
– Браћо, не дајте!…
То вапије за помоћ нишанџија Ђорђе, чија цела рука виси на једном парчету коже, док му из рамена шикља млаз крви. Засипа крв војнике, који журно цепају кошуље да би му запушили рану.
– Сеци руку! – виче неко.
– А-а-а!… А-а! – допире умирући глас темпирача, чији се очни капци лагано склапају, а руке све више опуштају.
– Оставите га, оставите! – вели потпоручник Александар.
– Склоните Дамњана!
Двојица дохватише леш без главе и таман га подигоше, кад се у близини проломи експлозија и комади земље полетеше изнад глава.
– Убијте ме, браћо, убијте! – јечи Ђорђе око чијег трупа све више нараста гужва од завоја и кошуља, да би му се зауставила крв. Неко му је одсекао руку и бацио на ивицу рова, те сад виси само жуљевита згрчена шака, као да некоме прети.
Стигао је командир са осматрачнице. Он одмах нареди да се људи разиђу, сем оних најпотребнијих, да не би овако у гомили настрадали. Александар га извештава да је разорно хаубично зрно ударило посред заклона. Једино је случајно остао неповређен нишанџија. Двојицу су већ однели код првог топа. Једноме је разнесен цео лист на нози, а другом је преломљена рука.
Темпирач је издахнуо. Командир скиде капу, а и ми остали.
– Јесте ли известили дивизион да је батерија нађена? – запита Александар.
– Јесам… али ситуација је код пешака критична и зато први топ нека увек пали по два метка… да се не би приметио овај губитак. Мртве оставите где су, рањенике склоните, а остали на своја места.
– Господине капетане! – прошапута Ђорђе, коме се глава једва видела од завоја.
Командир застаде, онда му приђе, савлађујући своје узбуђење, и помилова га по образу.
– Господине… капетане… опростите ми… што одлазим! – и Ђорђу се скотрљаше две крупне сузе из очију.
Командир се загрцну, обухвати његову главу и пољуби.
– Ти си се одужио отаџбини… Хвала ти хтеде још нешто рећи, али му заигра доња усна, он трепну неколико пута и брзо проговори: – Срећан ти пут! – Журно се окрете и оде на осматрачницу.
Враћали смо се један за другим, обузети мучним осећањем. Пред очима ми је стално лебдела слика оног мученика, који рукама држи своја црева, а у ушима ми одјекују речи: отаџбина… отаџбина…
Силазили смо у рупу као у гробницу, измучени и отупели према свему што се одигравало око нас.
– Поправник четрдесет осам…
Војници се притајили да саслушају целу команду, па журно истрчаше код топа и опалише два метка.
– Ето га! – викну један и људи хитро скочише један преко другога у заклон.
Чауре се разлетеше на све стране, а дим и земља нас засуше. Као ошамућени од силнога треска, са страхом отварамо очи да видимо јесмо ли још живи.
– Пази, посред штита!…
На штиту је зјапио огроман отвор… Затварач је био сав разнесен.
– Бре, људи, што могасмо да изгинемо сада… Хвалим те, Боже! – каже Траило и прекрсти се.
– А јаој! – закука неко иза наших леђа.
На земљи је лежао Јанкуљ и држао се за главу. Кроз прсте његове руке угледасмо крв.
– Дај брже завој!
– Склони руку, да видим!
Али он притиснуо главу и јечи.
– Јаој, уби ме…
– Ама, чим кукаш, није те убило. Склони руку! – Викну Траило.
Гледа нишанџија Милован и вели:
– Ама, како га, бре, оволицно чвркну!
– Ја сам га згазио чизмом – упаде Станоје темпирач.
– А?… Како рече?
– Кад полетесмо, он скочи први, споведе се, а ја у брзини, па на његову главу, те га закачим поткованом чизмом.
Обојица се засмејаше, а и Вучко, који стално пљује крв.
– А ти закукао као да ти је отфикарио главу! – дира га поднаредник Траило.
– Па овај… поднаредниче, шта му га знам. Могло је да буде, али кад није, опет фала! – и диже се.
– Немој се, бре, напрежеш, може ти шкоди – дирају га.
