– Ама требасмо да му завијемо главу.
– Море на псу рана, на псу и зарасла..
– Волео би он сада да му је и руку однело, као сиротоме Ђорђу, само да се не чује негова брука по селу.
– А други пут немо’ се грабиш за прво место.
Шалили су се војници, заборављајући тренутно мучне призоре, јер су и они у смртној опасности. Користе они сваки секунд живота да забораве на своје муке. Пратисмо онда једнога да извести командира да је четврти топ онеспособљен. А када се вратио, овај рече:
– Наредио командир да сва послуга пређе на други топ.
У нашем заклону остависмо Вучка и нишанџију другога топа, а ми, један за другим, пођосмо кроз саобраћајницу.
У заклону другога топа осећао се мирис свеже крви и лица људи се згрчише када угледаше она два мртва друга. Лагано их подигоше и ставише на ивицу заклона… Били су из истога села. Затим нађоше и део лобање испуњен мозгом и усиреном крвљу.
– То је од грешног Дамјана, стави то поред њега – рече неко.
Опет се чује команда… Нисмо у стању да осматрамо, али по команди и убрзаној паљби пушчаној која допире из равнице увиђамо да је код наших пешака мучно стане. С највећом брзином војници опалише по пет разорних и сручише се у заклон. А одмах затим у ваздуху зашуме и око топова отпоче прасак, грмљавина праћена треском огромних бусенова земље…
Згрчили смо се у заклону један поред другога, лица нам скупљена, очни капци набрани… А у долини ври од митраљеске паљбе… један бусен тресну међу нас, па нас засу. Релеј нешто виче… виче… Равница је у агонији… Треба гађати шрапнелом… људи напрежу мускуле да се дигну, поводе се као у бунилу… а онај и даље виче: поправник четрдесет осам… Дакле, шрапнелом, врши се јуриш, брже, брже… Разорна тресну иза заклона, један се поведе и паде. Онај опет виче: поправник, поправник… Први топ груну, свитну пламен и из нашег, чаура одлете.
Око нас као да громови тресу… Опет релеј: по три с кошењем… Испред топа сукну пламен и црн дим… земља лети на све стране, наш топ опали и граната сукну кроз дим и прашину… Неко јауче код трећег топа… Нишанџија окиде… још једном, и људи се сјурише у заклон. Очи су им гореле, а лице потамнело.
– Нешто се десило код трећег топа – вели Јанкуљ.
Један отрча… Кад се врати, рече да је разорно хаубичко ударило у десни точак топа али није експлодирало. Рањен је само пунилац.
У равници је паљба малаксавала. Нова команда није следовала, што значи – напад је одбијен. Сунце већ залази, и последњи зраци се повлаче по земљи. Најзад, црвено и крваво, оно замаче за хоризонт и тамна сенка пређе преко земље.
Наиђе Александар.
– Шта ћете ви овде?
Рекох му да је наш топ онеспособљен.
– А ја чујем пуцњаву код овога топа… па, богати, мислим да ова двојица нису васкрсла… Е, браћо, ратовао сам, али ово нисам доживео.
– Ја мислим нећемо више гађати, мрак је? – пита Траило.
– И ја мислим! – каже Александар, завијајући цигарету. – А вала напослетку измењасмо добро мисли: он нама, а и ми њему!
Дође и командир и рече да ћемо у току ноћи променити положај. Онда нареди: да дођу хитно двоја кола која ће однети рањенике, да се из коморе донесу други затварач и резервни точак, а из попуњујућег дела да дође људство за попуну.
Око поноћи дошао је свештеник. Сахранили смо мртве…
