Уста мичу, трбух не осећа

Командант нас је увек утишавао и саветовао да избегавамо сваки сукоб са становништвом. „Ми смо на туђој територији, и нека имају утисак да смо дисциплинована и уређена војска“ – говорио нам је често.
Али, овога јутра пред њега се испречи једна Црногорка:
– А мислите ли ви плаћат и оно? – и показа руком на једну страну зида.
Ми посматрамо на ту страну, али ништа не видесмо. Командант запита на шта мисли.
– За оно огњиште што сте га употребљавали!
– Па ми смо платили собу… Е, то је сувише! – плану командант. Али, ипак, извади двадесет динара, даде јој љутито и изиђе из куће.
Падала је ситна киша, а по друму отицала прљава вода. Војници су били готово боси. Одело им избледело, поцепано и нагорело, да су подсећали на бегунце који месецима лутају по шуми и пољу.
Причало се да ћемо на следећем конаку наћи хлеба и топле хране. И цело биће било је обузето само том једном мишљу… Хлеба, хлеба… А пред нама је грдосија од планине и пут вијуга као огромна змијурина.
Колона се расула по путу. Војници корачају лагано, замишљени и тужни. Главе су увезали башликама или марамама, преко рамена набацали торбе, а пушке пребацили попречке преко леђа. иду погурени са својом мишљу. Од камена до камена, преко прљавих потока, покрај оголелих врзина и црвоточних ограда. Понекад застану наслоњени уза стену или дрво, са којих цуре танки млазеви воде, као сузе, и тек подигну главу. Преко оштрих серпентина Трешњевика, под собом, и горе изнад, виде бескрајну колону сапатника. Некада је све њих носио исти занос. Сада виде општу невољу, и у заједничком јаду разбијају се личне патње као капљице над брзом реком, од чије се хуке и не чују појединачни уздаси. Људи уздигну рамена, покрену их лево и десно, онда натегну и погурени продужавају даље.
Неки покушавају пречицама, али изнурени застају и веле:
– Преко прече, наоколо ближе.
Причају пешаци како су их у почетку натоварили муницијом, али су је уз пут морали бацати.
– Чувам само један метак.
– А шта ће ти тај један? – запитах га.
– За себе. Ако занемогнем, те да ме курјаци живог не растргну.
Сустигосмо и једну „воловску колону“. Војници неке коморе уништили кола у Пећи, а ставили сада самаре на волове. Артиљерци се чуде и запиткују коморџије колико волови могу терета да понесу.
– Онолико колико могу њихове ноге да издрже. Сто… двеста…
А вочићи лагано, ногу пред ногу, како узбрдо тако и низбрдо, али сигурно.
Поче већ хладан ветар и нека суснежица која бије право у лице. У заклону једне стене седи изнемогао војник. Образи му упали, али јагодице румене, види се да је у грозници. Тешко дише и гледа мутним очима. Нити га ко шта пита, нити, грешник, он шта тражи. Утисак је мучан, али само тренутно, докле га не минусмо… Онда свако мисли на свој јад.
Са пешадијом су и нека деца. Кажу да су их пешаци нашли приликом одступања. Обукли су им неке старе копоране, да им се руке и не виде, и деца млатарају дугачким рукавима, што их, вероватно, још и више замара. Једно је плакало, те командант нареди да га ставе на коња једног нашег ордонанса.
При врху почеше се ледити шињели. Ветар допире до костију, а снага у људи све више попушта. Велики је ово напор, а они живе само о хлебу. Па и хлеба је већ понестало. На врху планине беше нека зграда, као кафана, али се унутра. није могло ући, јер је била пуна војника, те се заклонисмо иза зида. Командант храбри војнике, како ће сада лакше ићи јер силазимо и пут нам је под ногама.
– Море све нам је једно, те једно – вели један пешак. – Ја мицам, па мицам – наслони се на зид куће. Онда проговори више за себе:
– Колико низбрдица, толико узбрдица…
Људи се са муком извлаче и нека чудна сличност постоји у изразу њихових очију и оних преморених животиња. Очни капци су навучени и кроз њих блуди мутан поглед. На врху застају мало, колико да предахну, а онда погурени и ћутљиви продужују даље, шљапкајући по снежном блату.
Маршевска колона не постоји. Сваки се креће према својим моћима. Неки одмичу, други заостају, има их који преморени остају на путу. Главно је, на преноћишту ће се наћи. Али ако је снага и за толико исцрпена, свију се они уз неку другу команду, свеједно коју. А ваљда ће и они челни једном стати, и тако ће најзад стићи своје другове. Ако се на преноћишту утврди да некога нема, обично веле: „Стићи ће“… Јер где би иначе?… Истим путем да се врати назад?!… То више није ни издајство, већ лудо самоубиство. И онда, нека му је богом просто!…
Спуштали смо се сада, надајући се увек да ћемо наићи на топлу храну и хлеб. Али крш све више осваја. Пролазимо поред кречних вртача, ограђених густом оградом, мислио би човек да је ту сахрањен знаменити јунак. А кад тамо, дваестина кукурузних бусенова, можда једина драгоцена имовина некога Црногорца.
Каже нам потпуковник Петар:
– Слушао сам раније како жене у овим крајевима обрађују земљу, док људи носе оружје и „наджиравају“. Па наравно… У три корака да прескочиш ово имање. 3аиста, и жена би му се смејала када би он почео да чепрка по овој шаци земље… Човек је онда утрапио мотику жени. То је њој разонода, а он је узео пушку, и „јуначи“ се по овим кршевима. Жена га тако више цени и уважава.
Али ни увече, на преноћишту, не нађосмо хлеба. У околини није било нигде да се купи. Војници су седели скрушени око ватре.
Неки се разиђоше по ономе кршу и почеше чепркати, не би ли нашли коју биљку или сочни поданак. Али сем трновитих биљака и камења са црвенкастим лишајима, као да су стене крвљу попрскане, ничега више није било. Потпоручник Драгиша пронађе у своме сандуку кутију Нестловог брашна за децу. Седели смо око ватре и са напрегнутом пажњом посматрали како он то кува. Наиђе баш тада Исајло посилни и поче да подстиче ватру.
– Пази га, пази, кад претури! – разрогачи на њега очи Лука. – И све се нађеш онда, кад не треба…
Сутрадан, неки су коњи лежали и нису се више могли дићи од изнурености и глади. Војници претоварују ствари на друге коње, те их онако гладне и мршаве још више замарају. Са ових коња што леже скидају потковице. А кад пођосмо, покушаше животиње да се саме дигну, и гледају нас жалосним погледом, као да моле.