Уста мичу, трбух не осећа

Али, и људи заостају. У многих су отекле промрзле ноге, те остају седећи крај пута. Нити они моле за помоћ, нити би им ко могао помоћи. Овај неумитни нагон за опста-нак стреми као неумољива матица речна, ваља, обара, руши, остављајући за собом изнемогле као непотребан терет. Они ће пропасти, умрети. То је неминовно, неизбежно. Тако је ваљда суђено. А ко зна шта и оне друге чека на даљем путу…
Лица су потамнела од умора и спласнула од глади. Песма је одавно замрла, разговори су престали. Иду људи од места до места, намамљени причама о хлебу и топлом сунцу Јадранског мора.
Прича се већ да ћемо ићи овако до мора, а онда ће нас пребацити негде, да се одморимо. Неки веле у Француску, други у Африку. Свеједно, тек на видику је „обећана земља“, где ће ваљда престати ове наше муке и патње… Сустигосмо и једну групу војника, који су у шаторском крилу носили свога друга. Уста су у њега испуцана од силне ватре, а поглед безизразно зури у даљину из утонулих очних дупља.
Одмичемо лагано широким друмом. Ни помена о неком маршовању. Како који може, и колико може. У групи, појединачно, развучени, и тек се на неком застанку прикупљамо. А када они челни крену, последњи тек седају да се одморе.
Голо стење штрчи из земље, наборано и нарогушено, као да се сва земља најежила. Мало даље, читави блокови наваљени један преко другог, а из шупљина, сличних оним дупљама у лобање, развлаче се праменови сиве магле. Иза мене нарамкује посилни Јездимир, и чуди се.
– Као да је Бог чистио небеса од камења, па га изручио на ову земљу…
Усред једног таквог крша и лома, зауставише нас да преноћимо.
Поред пута пустио се унедоглед карсни терен.
Глас се пронео да је стигао хлеб. Људи намах оживеше. На друму су била два камиона и са њих су истоваривали неке сандуке. Ађутант пука се враћа отуда и саопштава да је донесен пексимит. Командири одредише људе за пријем.
Свакоме војнику је дат по један пексимит. Били су то правилни квадрати, с прста дебели, неке смесе, тврде као камен. Покушавали су војници да загризу пексимит, правећи гримасе на лицу.
После узалудних покушаја, један, посматрајући пексимит, каже:
– Славу им њину, место леба, дали нам дашчице.
Објашњено им је да се пексимит не гризе као хлеб, већ га треба у чају или води поквасити, или га преломити, па помало грицкати.
Мљаска Исајло по устима пексимит, и са извесним багателисањем вели:
– Ово, господин поручник, личи на струготине.
– Наравно – одговара Лука – ти си код куће јео стално питу са млеком, па ти омекшали зуби. Кипислцауф!… Ждери то и кажи хвала, кад си добио.
Неки говоре како би се пексимитом могао и коњ убити.
– Како ти изгледа? – питам једнога пешака који мрзовољно жваће.
Он махну главом, па ће рећи:
– Тхе… уста мичу, трбу’ не осећа.
И пошто су изнашли све мане, појели су пексимит у сласт. Чак су и мрвице покупили.