То што је одзив хрватских исељеника, и словеначких наравно, био никакав, може се објаснити само закулисном пропагандом највећег дела оних који су у Југословенском одбору и хрватским исељеничким организацијама, под маском југословенства, ишчекивали одговор на већ отворено питање шта ће се у скорим данима дешавати са Хабзбуршком монархијом. Двогодишње кокетовање с потенцијалним добровољцима, привидно срдачни односи с представницима српске државе на Крфу, Паризу, Лондону и другде и повремени контакти са савезничким владама, створили су утисак да Југословенски одбор, такав какав је, ипак игра некакву значајну политичку улогу међу Јужним Словенима. Финансијски ослоњен на хрватску емиграцију у Јужној и Северној Америци и, према томе, осамостаљен у односу на српску владу (која је и тада финансирала његов рад), Одбор је проценио да је дошло време за повлачење одлучујућег потеза. Десетог фебруара 1917. године, у Ници, он је на дневни ред ставио „питање југословенских добровољаца” и могућност њиховог даљег врбовања у Јужној Америци. Природно, није се могао мимоићи податак о оних две-три стотине добровољаца још из 1915. године, због чега је основни закључак ове седнице гласио да „има се привремено обуставити врбовање и одашиљање људи из Ј(ужне) Америке”, а да уместо тога Југословенска народна обрана опреми „једну или више ескадриља аероплана за српску војску”. Да цео „хисторијат Одборског рада у питању добровољаца” не би до краја остао без смисла, „има се порадити код компетентних фактора да се образује засебна јединица у коју ће се уврстити све југословенске добровољце” (12, док. 159, 263). Друкчије речено, својом одлуком да привремено обустави врбовање добровољаца, Одбор себи оставља довољно простора за одступницу ако се прилике битно измене, а за сваки случај он се код „компетентних фактора” препоручује као евентуални „старатељ” засебне војне јединице с „југословенским” добровољцима.
Посредовањем Миленка Веснића, српској влади послато је Трумбићево телеграфско саопштење о састанку у Ници и његово обећање да ће сви разлози за донесене одлуке бити објашњени у писму. Као што је то раније чињено у свим случајевима када се говорило о прикупљању добровољаца, тако је и овог пута речено да ће се аеропланске ескадре опремити без великих тешкоћа (12, док. 160, 264).
Незадовољан Трумбићевим информацијама, Пашић је одмах затражио да се образложи одустајање од даљег рада, „јер ту ствар морамо урадити тако да на њу пристану и наши Савезници, пошто су они дали паре за скупљање добровољаца”. Такође, Пашић је тражио да српска влада убудуће буде унапред обавештена о свим корацима Одбора за које је и она заинтересовна. На одговор није се дуго чекало, а он је, опет Веснићевим посредовањем, дат 27. фебруара:
„По нашим обавештењима у Јужној Америци скупљено је око 250 људи. Мало се њих може још пријавити јер је овамо наша колонија малобројна и врло растурена по државама… Главне су организације у Чили и то већином Далматинци-трговци и индустријалци из Чили и 250 пријављено. У осталим државама наши су већином радници и још под утицајем аустро-угарских власти, јер је до њих слабо могла допрети југословенска агитација. Многи су од оних што су пријављени главни ослонац и помоћници наше организације која је њиховим одласком јако ослабила и даље организације биле би опречне. Ти људи као свестан елеменат били (би) сутра драгоцена снага коју треба штедети за бољу употребу, а као добровољци били би од мале помоћи, јер су малобројни… Остајемо и даље при том да се да се привремено обустави полазак људи”.
Мимо тога што заступа тезу да наводне добровољце из хрватских редова треба штедети „за бољу употребу”, Трумбић тврди да Одбору није било познато какав је смисао Познановићеве мисије у Јужној Америци, а није се ни знало да су Савезници одобрили некакав кредит за прикупљање добровољаца. Трумбић се само присећа да је „прошле године (1916) у јануару Одбор са посланством радио на том код француске владе (и да је) ствар наишла на тешкоће и остала нерешена”, али у наредној реченици он открива праву позадину Одборове одлуке: „Мишљење је Одбора било од почетка да се наши добровољци имају борити као засебна јединица под српском Врховном командом а не анонимно и о томе више пута известили смо владу. Њихово је право и општа корист да се зна одакле су и зашто се боре. При том остајемо и данас… У неутралној штампи пише се да су Хрвати, Срби и Словенци задовољни са Аустро-Угарском и у њој се не осећају подјармљени, јер се тобож свуда боре за њу. Италијанска пропаганда шири такво мишљење да се аустријски Јужни Словени нису борили за савезнике него за Аустро-Угарску. И то је један разлог више за једну југословенску јединицу” (12, док. 165, 268-269). Друкчије речено, преко 250 пријављених Хрвата из Чилеа, који не треба да иду на Солунски фронт јер их „треба штедети за бољу употребу”, и преко неодређено великог броја Срба који су већ на ратишту и који ће и даље тамо стизати, Трумбић и Југословенски одбор желе да се легитимишу као борци против Аустроугарске. А да би се и Савезницима представили као изворни ауторитет, они савезничким војскама нуде „југословенске”, односно српске добровољце (12, док. 100, 167).
Прибићевић и даље ради. Некако истовремено, у позадини Трумбићеве приче, Прибићевић је наставио с радом. Поред тога што је агитовао за добровољце, почетком фебруара 1917. године приволео је четири највеће српске организације (Слогу, Србобран, Народну одбрану и црногорско литерарно друштво из Калифорније) да заједно уђу у Српску народну одбрану, као део истоимене организације у Србији. Смисао овог удруживања био је да се на окупу нађу све српске групације и странке, односно „цео наш овдашњи народ”. Сви присутни делегати конституисани су као Привремени главни одбор, а за председника изабран је Михајло Пупин. Од српских новинара затражено је да убудуће делују као органи Српске народне одбране, а угледнији људи по Америци позвани су да оснивају месне одборе.
Боравећи у Канади, Прибићевић се уверио да је договор с енглеском владом у вези с пролазом добровољаца кроз Канаду остварен до краја. Канадске војне власти понашају се у складу са договором, а пријављени добровољци не задржавају се дуго у сабирним центрима, већ се у мањим грунама превозе до мора и даље, за Европу, до Бордоа. Како су у Канади сви проблеми отклоњени, прикупљање добровољаца по Сједињеним Државама може се утолико лакше наставити. По Прибићевићевом рачуну, до почетка марта „људи је отишло… свега преко стотину. Они су сви из Аустрије, већином Бановци (Срби између Коране, Купе и доње Уне – ИП), но има их и из свих других провинција… У броју који је отишао има Хрвата и Словенаца само неколицина… У групи која чека ових дана на пут полазе три Хрвата”. Дакако, све је то мало, али Прибићевић верује „да ће се плодови садањег рада ускоро видети и бити све већи”. Он зна да американске власти прате његов рад, али му не праве сметње (12, док. 104, 169-178).
