Одлуком српског министра војног од 23. фебруара 1918. године, потпуковник Милан Прибићевић разрешен је дужности шефа српске војне мисије за прикупљање добровољаца у Северној Америци, а равно два месеца касније дошао је на његово место, као заступник, мајор Срдан Гајић. Први значајнији траг о његовој делатности налазимо у једном извештају од 15. јуна исте године, који је Гајић упутио Министарству војном у Солун (12, док. 134, 220-228). Уз податке о социјалном и завичајном пореклу, о размештају и занимању јужнословенских исељеника и о њиховој националној штампи, нешто детаљније описан је поступак за прикупљање добровољаца:
“Сваког празника се одржавају зборови, на којима поред народних првака и чланова мисије држе говори и позивају народ у добровољце, но одзив није увек једнак и на њега утичу много догађаји у Европи и Америци. Ма и најмањи успех Савезника привуче нам већу групу људи и обратно. Јача контрола над регрутовањем у Америци, такође нам да већи број људи. Последња наредба о пуштању аустријских поданика из америчке војске врло је штетно утицала на наш рад, јер сваки је волео служити у нашој војсци но у америчкој, где је обавезан енглески језик, а наш раднички свет слабо зна енглески иако је овде по неколико година. Кад се скупи повећа група добровољаца она се шаље у логор у Канаду… Кад путују веће групе, прати их по један члан мисије, или првак из народа, а кад путују омање групе или појединци иду без икакве пратње. Сваки добровољац добија цертификат, који му омогућава прелаз канадске границе и ослобођава личне ствари од царине. Сваком добровољцу плаћа се подвоз кроз Сједињене Државе, а кроз Канаду на рачун канадске власти… Вежбање добровољаца док су у Канади изводи сваки дан наш официр и то већином теорна, а од практичних јединачна обука и забавна и гимнастичка. Канађани су врло љубазни према нашим добровољцима и често им приређује забаве и разонођења у којима учествују највиђеније породице из целе околине. До сада није било ни једне жалбе на понашање о опхођењу наших људи… Упућивање у Европу бива по наређењу канадске војне власти из Отаве и када има параброда”.
Гајић је дао и једну детаљнију анализу “међусрпских” односа, истичући да је после анексије Босне и Херцеговине у те односе унесена зла крв:
“Протести Србије повукли су за собом и сав народ у Америци. Почеле су се одржавати зборови и митинзи, доносити протестне резолуције, појавило се више листова који тражаху интервенцију осталих народа и оружан сукоб с Аустријом. Али било је људи који су били задовољни са створеним, било из незнања за боље, било из бојазни за своју породицу и имање а било их је и због личних интереса. Сваки виђенији човек имао је своје мишљење и начин изношења својих погледа, сваки је желео да се спор сврши по његовој замисли и сваки је сугерирао својој околини и добијао присталице. Услед овога избише прва пребацивања и сумњичења и прве критике на рад и патриотизам. Поче груписање организација, појавише се вође. Сваки од њих исказивао је своја мишљења и ненаучени на критику и опозицију нису одмеравали сваку реч, но су се изражавали онако како су мислили да је најбоље”.
У таквим околностима стао је на политичку сцену и Михајло Пупин. “Он као човек богат и угледан код Американаца а и као конзул Србије привуче масу народа, који иде за њим и одобрава све, даје свој долар и задовољан је ако га често не зивкају на зборове и седнице и ако добије своју значку и тробојку. Пупина окружише људи слабог карактера и почеше му ласкати и уздизати на висину генија и полубога. Од ових има људи који су га до јуче нападали а данас обожавају и обратно”. И долазак Прибићевићев у Америку допринео је, у извесној мери, новим расколима. Обе сукобљене стране, и она око Слоге, која је на челу имала Пупина, и она око Србобрана, чије вођство није било ни близу Пупиновом угледу, трудиле су се да га придобију за себе:
“Али г. Пупин није имао рачуна да се у његовој странци нађе још један човек који би се са њиме могао такмичити, а поред овога сам позив г. Прибићевића да сакупља и шаље добровољце није ишао у рачун Пупиновој околини, јер одласком добровољаца слаби се савез, смањује капитал и онемогућава исплата посмртнина, помоћ пострадалим раденицима и плата чиновницима, који су неспособни за ма какав рад и други посао а који се не мисле нити смеју вратити у Србију и због тога им је у рачуну да нашег народа остане што више у Америци на чији би они рачун живели не запињући. Ови људи навалише на г. Пупина и убедише га да би био неопростив грех извлачити омладину на фронт, где је наш народ дао доста жртава по њиховом мишљењу и доказиваху да је много корисније за Србију и наш народ ако после рата буде за г. Пупином у Америци више хиљада гласача, који би кроз његова уста могли стављати америчкој влади захтеве у корист Србије”.
Кад је створен Главни одбор Српске народне одбране, на његово чело дошао је Пупин. Тешко је томе открити разлог, али чим су сукобљене стране кренуле у постепено измирење, а добровољачки покрет почео да се обнавља, он се повукао:
“Од једаред г. Пупин даје оставку на председнички положај у Народној одбрани, а његови листови почеше из далека негодовање према г. Прибићевићу… Народ се збунио и као стадо прибио уз своје вође, не уме и неће да се определи, слуша вође и запиткује да ли то жели наша Србија или не, а они одговарају: па да то не жели Србија ваљда би он био конзул Србије… а на другој страни се опет одговара, па зато је Србија послала свога најбољег и најпаметнијег официра да нам отвори очи те да онога издајника збацимо, јер Србија не може сама да ма шта предузме пошто је он (Пупин) амерички грађанин и она неће због тога да се замери Америци”. И све се ради у име српске владе и у име мајке Србије, па ма то било непоштено и штетно – а на ово су принуђени јер народ зна само толико да је за њега свето и непогрешиво оно што из Србије и српске владе дође и он томе слепо и без размишљања верује. Савези се претворише у непријатељске логоре…”
Што се тиче самих добровољаца, Гајић једино истиче слаб одзив међу Хрватима и Словенцима. Разлог томе лежи у чињеници “што већина не верује у слом Аустрије, што су затуцани католици, што се боје нашег утицаја на веру и алфабет, што их попови и овде као и у старом крају вуку за нос, што има доста аустријских агената који их одвраћају од помисли за уједињењем, што не верују у равноправност народности у будућој држави, што се боје да их Срби не преплаве и одузму им њихово национално обележје, што су поцепани и завађени овде у Америци као и наш народ, а најглавније је што не знају шта је слобода и нерадо гину”.
