Мимо свега тога, развој америчке политике према Аустроугарској нагнао је и српског посланика у Вашингтону да од свог Министарства затражи додатне инструкције за рад. Наиме, средином јуна, на предлог сенатора Г. М. Хичкока, влада Сједињених Држава започела је процедуру за доношење закона о регрутовању Словена без америчког држављанства. “Регрутовање биће добровољно, али с обзиром да ће се сматрати као непријатељ онај који се не пријави, то ће регрутовање бити готово обавезно. Намера владе Ујед(ињених) Амер(ичких) Држава је употребити људе, који нису њени поданици, у циљу пропаганде према словенском елементу у Аустро-Угарској, а и у евентуалној интервенцији у Русији” (12, док. 128, 215). Хичкок је, у ствари, предложио да се од словенских становника Сједињених Држава формира Словенска легија, а председник Вилсон је, после консултација с министром рата, 19. јуна одлучио да се легија оснује. Српска влада одмах је реаговала и 29. јуна Михајловићу су послата упутства у складу с Пашићевом забелешком:
“Раније давао сам упутства да се ради код Америчке Владе да дозволи нама да купимо добровољце међу онима Југословенима, који нису били амерички поданици. Па смо доцније молили да америчка влада образује дивизије и корпусе од Југословена и да их нама пошаље. Од тога није било резултата. Сад можете замолити Америчку Владу да образује од Југословена корпус или војску, коју ће послати нама у помоћ. С том војском ми би задобили много већи успех и корист, но да се пошаље ни на који други фронт. Порадите живље у том смислу. И нашим људима било би милије да дођу к нама. Ми имамо официра доста, који су сада неупотребљени. Можемо послати коју стотину, ако би их Америка захтевала за Југословенску војску” (12, напомена уз док. 128, 215).
Нажалост, држећи се неке чудне логике, Михајловић је избегао да Пашићеву ноту преда Вилсону. Свој поступак он је образложио сопственим уверењем да је замишљена акција сумњиве природе, пошто Американци вероватно не би пристали да своју војску шаљу на Солунски фронт, утолико пре што они нису у рату са Бугарима; своју војску они би радије послали у Италију, на фронт против Аустроугарске (88, 203). Било како било, наредба о устројству ове легије донесена је тек 8. августа. Међутим, због спорости у реализацији читавог пројекта, легија није ни припремљена до краја рата. Ипак, тих дана, исто као и током наредних месеци, постепено су пристизали нови добровољци из Америке. Тамошња српска војна мисија морала је од своје владе затражити јачу финансијску подршку, јер се “очекује леп одзив у јулу што би све пропало ако се на време не пошаље новац”. Све је урађено да се новац обезбеди: од српског Министарства за финансије затражено је да привремено издвоји једну суму за покриће трошкова у Америци, а ангажовано је и српско посланство у Паризу да са француском владом уреди будућа плаћања за рад војне мисије и купљење добровољаца.
Крајем јуна, српско Министарство војно вратило се неким питањима из неуспешне добровољачке кампање у Јужној Америци. Имајући пред собом једну оптимистичку процену извесног Јосипа Бојка, добровољца који је из Чилеа стигао сам, и који је испричао да “око 1500 пријављених добровољаца – Југословена… нису отишли на српски фронт само из разлога што у име Србије није било никакве мисије нити у ствари каквог органа, који би ове људе повели и упутили на фронт” (12, док. 187, 304-306), министар Терзић је предложио Николи Пашићу да се тамо настави са радом. На основу Бојкове изјаве, не упоређујући је с оним што је из Јужне Америке било одраније познато, Терзић закључује “да средина у којој би што пре требало почети радити то је наша југословенска колонија у Чилеу и уопште у Јужној Америци; то је насеобина по казивању Бојковом већа од оне у Северној Америци а састоји се скоро искључиво од Хрвата, национално свесних, неразривених интригама од аустријског конзула или католичког свештенства а уз то материјално добро осигураних чији интелектуалци су непоцепани већ дубоко задахнути потребом заједничког и сложног рада. Што је до сада пропуштено да се уради, треба да пожуримо да што пре накнадимо” (12, док. 188, 307-308). Без остатка верујући у Бојкову причу, Терзић је предложио да се код француске и енглеске владе издејствује сагласност да свака њихова лађа која са западне обале Јужне Америке плови према Европи превезе и пријављене добровољце.
За министра Терзића, била је то и прилика да подсети на могућих 1.000 добровољаца из Новог Зеланда. Но, у том тренутку, све то било је без икаквог смисла.
Добровољци из Италије на Солунском фронту. Показало се да су без икаквог смисла били и вишемесечни покушаји српске владе и њених дипломатских и војних изасланика на страни да се од Италије добије бар један део њених заробљеника са фронта према Аустрији. Најпре су, видели смо, од убеђивања одустали Французи, а потом су, незадовољни италијанским држањем према Србима, и Руси престали да из свог заробљеништва ослобађају Италијане. Због тога, и српска Врховна команда постала је реалнија у својим очекивањима. “На основу извештаја војног изасланика у Риму, она је рачунала само са 1.200 заробљеника који би се транспортовали у Бизерту, а потом наоружани и обучени у Солун. До средине јуна (1917. године – ИП), међутим, предато је свега 140 заробљеника – добровољаца” (35, 98). Током августа и септембра исте године ослобођено је не више од 180 заробљеника (35, 100-101), а од октобра 1917. до априла 1918. године на Крф је упућено 433 добровољца (35, 71). Половином септембра 1917. године, једна стара идеја да се српска војска повуче на одмор, модификована је предлогом да се српски фронт скрати, а да се италијански фронт за толико прошири. Италијане ни то није могло “наговорити” да заробљене Југословене предају српској војсци. Било је то време у коме се наслућивало да би Савезници могли закључити сепаратни мир с Аустроугарском, због чега је српска страна била упућена на извесно зближавање с Италијом. Чак је и италијански министар спољних послова запазио да “када су умањене могућности да Италија оствари своје амбиције на другој страни Јадрана (јер би тамо остала Аустроугарска – ИП), Срби су постали много срдачнији него што су били у време њеног (Италијиног – ИП) успеха” (35, 101). Међутим, ни италијански пораз код Капорета, крајем октобра 1917. године, ни српска попустљивост, нису помогли да се српско добровољачко питање у Италији помери с мртве тачке. Без одјека у Италији остала је и Пашићева молба председнику француске владе Жоржу Клемансоу да Француска поново посредује код италијанске владе, јер би се отуд могле добити две дивизије за српску војску.
