Децембра 1917. године Пашић је боравио у Риму. Своје сусрете с амбасадорима свих великих сила, с италијанским председником владе Виториом Орландом и његовим министром спољних послова Сиднијем Сонином, он је искористио да изложи старе српске захтеве у вези са добровољцима и да им истовремено преда и ноту формулисану у истом смислу.
“Приликом пријема ноте Сонино је поновио да би италијанска влада имала тешкоћа у парламенту и у масама кад би одједном пустила све заробљене Југословене, јер би тиме изазвала аустроугарску владу да чини репресалије на заробљеним Италијанима, којих је тада било већ 400.000; растројавање у парламенту већине која је била за настављање рата представљало би већу штету него што би било користи од ослобођења неколико хиљада Југословена. Сонино је, дакле, изашао с новим аргументима које председник српске владе није био у стању да оспори. Због тога се Пашић »јачим изразима« зауставио на питању репресалија, као старом изговору. Италија греши ако се брине да њени заробљени држављани буду третирани боље од заробљеника осталих савезничких држава; тим се само окуражава властити војник да се предаје. Иако му такав одговор није био по вољи, Сонино је дао обећање у старом стилу: гледаће се да се постепено и у партијама, али у нешто већем обиму пуштају заробљеници… Орландо није изричито рекао да ће Југословени бити пуштени, али је нагласио да непријатељи употребљују сва средства, не водећи рачуна да ли су дозвољена или не. Пашић је имао утисак да код Орланда југословенско заробљеничко-добровољачко питање неће наићи на противљење, али да се уздржавао да даје обећање, знајући за мишљење Сонина, с којим је желео да питање споразумно реши” (35, 104).
Мада је француски амбасадор у Риму упозоравао да заробљених четврт милиона италијанских војника после пораза код Капорета приморава италијанску владу да не предузима ништа што би могло изазвати Аустријанце, генерал Фош, тада председник Међусавезничког војног комитета у Версају, затражио је од Сонина, првих дана јануара 1918. године, да се 20.000 заробљених Југословена употреби за појачање српске војске на Солунском фронту. Сонино је и тај захтев одбио, оправдавајући то ставом да Југословене не треба упућивати ни на један од фронтова, чак ни на италијански.
Тих дана стигле су у српску Врховну команду и вести да су Савезници практично отписали српску војску, јер је она, наводно, због слабог бројног стања, остала без стварног утицаја на даљи ток операција. “Неповољни гласови појавили су се зато што је Српска врховна команда затражила скраћење српског фронта због физичке и моралне изнурености своје војске а савезници су желели да још више повећају српски део борбене линије, да би могли да повуку своје снаге на западно ратиште. У вези с тим Врховна команда је издала налог војним представницима у Лондону, Паризу и Риму да војне и политичке чиниоце убеде о важности српске војске и о потреби да се она појача добровољцима Југословенима из Америке а нарочито из Италије” (35, 106-107). Тражено је и од новоименованог главног команданта италијанске војске генерала Арманда Диаца да утиче на владу и пуштањем својих заробљеника ојача српску војску. Пружена је и могућност француском посланику на Крфу да посети српску војску на фронту и да тамо констатује да су њен морал и физичка кондиција заиста на високом нивоу, али да се стално осећа недовољан прилив свежих снага. “Француски представници запазили су да се морал српских трупа знатно подигао доласком једне добровољачке бригаде из Русије. Аустроугарска упорна пропаганда није постигла никакав ефекат на српске војнике. Добровољци су оптимистички очекивали долазак још 40.000 својих другова из Италије. С друге стране, у влади на Крфу владало је отворено незадовољство слањем групица по 20-25 људи”, а ништа утешније није било ни Сониново обавештење британском амбасадору у Риму да је италијанска влада до тада већ ослободила хиљаду заробљеника (35, 113).
С приспелим добровољцима стизале су у Солун и вести о броју заробљених Југословена у Италији. Говорило се да их већ има око 50.000, од којих је 20.000 изразило вољу да се укључи у српску војску. И српска влада била је резервисана према овим цифрама, нарочито према броју могућих добровољаца; она би била задовољна и половином оне о којој се говори, пошто је, према њеним информацијама, до тада приватним путем стигло око 6.000 молби за ослобођење. Мада се наредних месеци интензивно трагало за формом која би италијанску владу могла навести да ослободи добровољце из реда заробљених Југословена и пошаље их на Солунски фронт, почетком априла 1918. године Италија је обуставила свако даље отпуштање из заробљеништва.
Из Одесе, на Солунски фронт. Доста труда, иако с неупоредиво мање дипломатске процедуре но у италијанском случају, уложено је и у пребацивање Добровољачког корпуса Срба, Хрвата и Словенаца из Одесе на Солунски фронт. И поред упорних Живковићевих настојања да се још крајем јануара 1917. године крене на пут према Солуну, до тога је дошло тек последњих дана августа исте године. Читавих осам месеци трајало је путовање српских добровољаца, тако да су последње групе стигле у Солун 1. маја 1918. године. О томе, у једном свом тексту објављеном у новосадском Дневнику у осамнаест наставака, почев од 8. новембра 1993. године, Михајло Стојаковић каже:
“У пролеће 1918. године сјединили су се тако са српском војском сви добровољци: и они који су се затекли у Србији 1914, и они који су у ратним операцијама 1914. и 1915. као аустроугарски војници прелазили у српску војску; и они који су у то доба могли да пребегну преко границе; и они који су из Русије 1917. и 1918. дошли у већ формираним јединицама; и они који су дошли из Америке, Аустралије, Новог Зеланда, Канаде, Италије, Француске и других земаља. Наравно, само они који су преживели. Јер, многи су до тада оставили своје кости по Србији, Албанији, Грчкој, Тунису, Русији и Румунији, или негде уз пут, у некој другој земљи или у неком далеком мору. (Остали су овде непоменути преживели од око 3.750, а можда и више од 4.000 добровољаца из Русије који су на српско ратиште стигли Дунавом током 1915. године – ИП). Сва тако уједињена српска војска учествовала је у јесен 1918. у пробоју Солунског фронта”.
Са бројем српских добровољаца из Русије манипулише се на разне начине и из разних побуда. Тако, на пример, Анте Мандић, члан Југословенског одбора, написаће у једном свом извештају од 3. марта 1919. године да о путовању Прве и Друге дивизије од Одесе до Солуна “нема точних података”, што ће рећи да се не зна ни колико је добровољаца кренуло из Русије ни колико их је приспело на Солунски фронт (74, 381). Војна енциклопедија сугерише нам да је њихов укупан број износио 11.786 официра, подофицира и војника (7, књига 8, 787), док из поверљивог извештаја српског Министарства војног Николи Пашићу од 5. фебруара 1918. године произилази да је из Русије у Солун упућено укупно 13.536 војника и старешина, а да их је у Русији остало још 1.015 (12, док. 248, 395). Током лета 1918. године, Министарство војно прегло је да израчуна колико добровољаца има у српској војсци. Поверљивим писмом од 23. септембра исте године, оно је известило српску владу да “још нису прикупљени подаци о свима добровољцима… (а) по до сада прикупљеним подацима има свега добровољаца 21.000” (74, док. 242, 338).
