Најчешће, цифарски подаци Министарства војног непоуздани су, те они понекад више збуњују но што информишу. Ту чињеницу најлакше је објаснити, ако ничим друго, непостојањем ефикасне ратне администрације и у Министарству и на фронту; многи од прикупљених података били су резултат тренутног односа трупних старешина према чиновничким захтевима из позадине. Тако, на пример, актом од 17. октобра 1918. године, Министарство обавештава Врховну команду да, међу 21.000 добровољаца у српској војсци, из Црне Горе има свега 219, од којих 161 из Америке. Неку годину после рата, 14. августа 1924, министар за аграрну реформу потписао је два списка са укупно 312 комита и добровољаца из Црне Горе којима је требало наделити земљу у Војводини. Посебан списак са добровољцима из Боке садржавао је још 132 имена (27, 119). На другој страни, само у делимичном списку добровољаца придошлих из Америке на Солунски фронт од почетка фебруара 1917. до краја октобра 1918. године има 540, а у списковима под бројем (163) преко 1.500 добровољаца из Црне Горе и Боке.
Наравно, у Министарству се нису ни трудили да нађу “потпуне” податке, јер да јесу, морали би имати у виду и бројку коју је командант Прве добровољачке дивизије пуковник Драгутин Милутиновић поменуо у извештају министру војном по свом доласку у Солун, крајем јануара 1918. године: “У војничком погледу ова наша организација дала је врло лепих резултата у славним борбама 1. дивизије у Добруџи, а у исто време – само овом дивизијом (кад дође II бригада) – појачана је наша солунска армија са око 21.000 војника” (50, 195).
Иначе, ова бригада, у чијем се саставу налазило укупно 3.934 ратника (220 официра и 3.714 подофицира и војника) стигла је у Солун у два ешелона: први је приспео 29. марта, а други 1. маја 1918. године. Сви они пребачени су на фронт после неколико дана одмора (50, 190-191; 189, 188).
Дода ли се овим цифрама и оних 1.100 добровољаца послатих из Одесе 25. јануара 1917 (50, 139), као и састав Друге дивизије од укупно 2.663 војника, официра и подофицира, приспелих у Солун 7. децембра 1917. године и у шеснаест чета разбацаних по српским дивизијама (50, 186), онда се тек види о каквом се појачању (24.763 војника!) српске војске радило. До њиховог доласка, “број људства по четама српске војске није износио ни 50% од њиховог формациског стања” (50, 192. и 194), да би се приливом добровољаца из Русије “подигао њихов бројни састав до 75% формациског стања” (50, 194).
Опет о добровољцима из Италије. Римски Конгрес потлачених народа у Аустроугарској био је прилика да се у потрагу за решењем добровољачко-заробљеничког питања у Италији укључи и Југословенски одбор. Одбору је ишла на руку и чињеница да се, у тим условима, број пријављених добровољаца знатно повећао. “Италијани су то знали, те су били присиљени да о томе разговарају са југословенским емигрантима. Излагање Италијана сводило се на то да се добровољци у мањим скуповима употребљавају на разним одсецима фронта у италијанској униформи и под њиховим заповедништвом. Заробљеници и чланови Југословенског одбора тражили су да добровољци буду пуштени на солунски фронт или да се у Италији образује посебна југословенска јединица којом би заповедали официри Срби и други Југословени” (35, 115).
Италијанска влада зауставила се на идеји о “посебној југословенској јединици”, те је затражила од српског министра војног да са Крфа пошаље двадесет официра који би се у Италији бавили пропагандним радом. Не чекајући на одговор, а користећи као аргумент само своје тражење, Сонино је уверио француског амбасадора у Риму да се Италија више не опире слању добровољаца у српску војску. Било је то сасвим супротно од онога што се и на Крфу знало: италијанске власти онемогућиле су групи од двадесет Далматинаца, који и нису били заробљеници, да отпутују на Солунски фронт (35, 116). И после римског конгреса потлачених народа, Италија је на попуну српске војске гледала исто као и раније. Само је малобројним Србима омогућено да крену на маћедонско ратиште, тек толико да се изиђе у сусрет савезничким жељама и према Савезницима покаже добра воља.
А Савезници, који су током маја започели припреме за офанзиву на маћедонском ратишту, били су итекако заинтересовани да се у српску војску пријави што већи број добровољаца. Са тим у вези, 17. јуна стигла је у Солун, у штаб Тимочке дивизије, једна група енглеских војних стручњака на челу са генералом Планкетом. Како се из једног разговора са генералом Д’Епереом могло закључити да је око 25.000 заробљеника из Италије приправно да ступи у добровољце, Енглези су желели да провере италијанске тврдње о наводном незадовољству старих југословенских добровољаца у српској војсци. У ствари, незадовољна савезничким напорима да се добровољачко питање решава ефикасније, италијанска влада гурнула је у оптицај тврдњу да Југословени и не желе да иду на Солунски фронт, пошто српске власти лоше поступају са добровољцима:
“Престолонаследник Александар, коме је то јавио генерал Франше д’Епере, енергично је одбио та тврђења, наводећи да је у последње време сам обилазио југословенске групе и лично се распитивао о поступцима војних власти с њима. Командант Источне војске није веровао у наводе Италијана, тим пре што је генерал Планцкетт, који се вратио с фронта и који је лично разговарао с многим добровољцима који знају енглески, потврдио да су се људи с одушевљењем изражавали о својим односима са српским војницима и старешинама. Штаб Источне војске је доставио француском амбасадору у Риму извештај генерала Планцкетта, да се покаже да слични наводи само служе за изговор италијанској влади. Франше д’Епере је 2. јула јавио Паризу да сматра да је највиши интерес сила Антанте укључивање заробљеника-добровољаца Југословена у српску војску. Тај став је прихватила и планирана седница италијанске владе 4. јула кад је реч о Србима, али је за остале Југословене и представнике других потлачених народа решила да треба да се против општег непријатеља боре у својим легијама на италијанском фронту” (35, 120).
Ставови италијанске владе били су само изговор, а њен председник Орландо открио им је прави смисао у једном разговору са Трумбићем: слањем заробљених Југословена на српски фронт Италија губи неопходну радну снагу, али и прилику да исте те људе искористи као добровољце на италијанском фронту. Мора бити да је Трумбићев разговор с Орландом вођен “у атмосфери пуног узајамног разумевања”, јер је Трумбић, у белешци припремљеној за Пашића, изразио своје уверење да српска војска не може од Италије очекивати више од неколико стотина добровољаца, изабраних од заробљених Срба из Босне и Војводине (35, 120).
