Отпор италијанске владе српској ствари настављао се и даље, тако да се то одразило и на покушај српске владе да с Аустроугарском уговори размену заробљеника. За такав чин, Србији је било потребно да јој Италија и Француска врате све заробљенике који су им били предати крајем 1915. и почетком 1916. године. Французи су се сложили да Срби размене Немце и Маџаре, а да се припадници потлачених народа и даље задрже у заробљеништву. Италијански став био је нешто компликованији: уступајући српске заробљенике Француској, Италија је за себе задржала тек нешто више од хиљаде оних који су знали италијански језик. Током марта 1917. године, скоро половина ових заробљеника растурена је по бројним италијанским логорима, чак и по двојица-тројица у групи. “Концем 1917. године 487 официра, 26 кадета и 27 војника налазили су се у Ночери Умбри… (Са њима) италијанска влада је самовољно поступала. Она их је размењивала за Италијане у аустроугарском ропству, слала их у чехословачку легију и у румунске »извидничке« чете” (35, 78), тако да је било каква прича о њиховом враћању Србији била безизгледна. Због свега тога, Италијани су се оштро супротставили размени, правдајући то двама разлозима: најпре, евентуалном разменом ојачале би се аустроугарске трупе на италијанском фронту, а истовремено, бројно ојачана српска војска постала би највећа сметња очекиваном италијанском ширењу на источну јадранску обалу. Сонино је, међутим, изјавио да се Италија неће противити размени ако Србија за заробљене Југословене добије искључиво Италијане!
Савезнички планови за офанзиву на Солунском фронту већ су стицали јасне обрисе, а генерал Д’Епере упозоравао је да изнемоглој српској војсци, у недостатку попуне и свежих снага, прети опасност од уништења. Он је 3. августа енергично затражио да Италија ослободи 15.000 заробљених Југословена и пошаље их на маћедонско ратиште. Као и много пута раније, Сонино је и овај Д’Епереов захтев пропратио “гестом добре воље” и наговештајем да би се могло прикупити неких 350-400 добровољаца и наредних дана упутити у Солун. “Наредни дани” потрајали су нешто дуже, тако да је тек 26. септембра један одред од 314 добровољаца из заробљеништва укрцан на италијански брод који је пловио према Грчкој, у Итеју; били су то искључиво Срби. Француски војни изасланик тражио је да се ослободе и други заробљени Југословени, али су Италијани одбили да дају Хрвате и Словенце. Пошто је сличан захтев постављао и српски војни изасланик у Риму, италијанско Министарство војно предложило му је да се пусте и преостали српски заробљеници из двају већих логора који су се раније пријавили у добровољце. “Тек 4, 5. и 6. октобра стигао је у Солун (преко Итеје – ИП) први ешелон од 310 добровољаца, већином Босанаца, од заробљених Југословена из Италије. Они су одмах упућени у Скопје, у II армију на распоред” (35, 126).
У међувремену, тек на неколико дана пре пробоја Солунског фронта, српски посланик у Риму питао је Сонина због чега се противречи купљењу добровољаца међу италијанским заробљеницима, кад се зна да су српски добровољци на свим ратиштима потврдили своју војничку вредност, а као саставни део српске војске они неће ојачати само савезничке снаге на маћедонском ратишту, већ ће, посредно, учинити велике услуге и Италији. Сонино је у свом одговору открио суштину италијанских ставова према српским добровољцима: влада је одлучила да се из заробљеништва ослобађају само Срби (Банаћани, Сремци и Босанци), док се заробљеници из осталих крајева неће пуштати, пошто то покреће расправу о територијалним питањима, односно италијанским територијалним претензијама. “Нек раде за заједничку ствар на италијанском фронту, који је исто тако важан док не дође време отпочети расправљати (територијално) питање” (35, 124).
