Добровољачки извори у Русији. Смањено бројно стање српске војске на Солунском фронту и нужност да се она реорганизује, као да су се налазили на трагу свих збивања везаних за купљење српских добровољаца из заробљеничких логора по Русији; о том замашном послу српска влада бринула је унапред.
Знајући да је највише могућности за бежање из аустроугарске војске пружао аустро-руски фронт, и да је највећи број војника у руском заробљеништву потицао из реда оних који су се предали добровољно, српска влада била је нарочито заинтересована да за своју националну ствар придобије те такозване руске заробљенике. Још новембра 1914. године председник српске владе Никола Пашић послао је у Русију Драгутина Ј. Илића, књижевника и националног радника, сарадника некадашњег београдског листа Велика Србија, да, као представник српске владе и политички експерт, обавља поверљиву политичку и војну мисију за прикупљање добровољаца.
Шеснаестог/29. новембра 1914. године, српски посланик на руском царском двору др Мирослав Спалајковић известио је своје Министарство иностраних дела да „многи Срби из Босне и других крајева Аустро-Угарске – војници – које су Руси заробили, моле… да се упуте у Србију”. Пет недеља касније, 21. децембра 1914/3. јануара 1915. године, он је пренео сагласност великог кнеза Николаја Николајевича Романова, стрица руског цара Николаја II и главнокомандујућег руске војске, „да се пусте заробљеници из српских земаља Аустро-Угарске”. После седнице Министарског савета на којој је та вест саопштена, на полеђини телеграма записано је: „Питати у Петроград колико их има и саопштити да их можемо употребити само за чување границе према Албанији и за чување реда, али не да ратују против Аустроугарске” (74, док. 1, 2. и 3, 1-2).
Ратних заробљеника заинтересованих за одлазак у Србију било је врло много; с пролећа 1915. године писало је Руское слово да се 52.000 заробљених Срба јавило да жели отићи у Србију „на рад”, јер се није смело јавно говорити о њиховом „добровољачком” одласку у српску војску (143, 18). Многи од њих тражили су, не само од српског посланика у Петрограду и српског конзула у Одеси, већ и од архимандрита српског подворја у Москви, Михаила, да буду ослобођени из заробљеништва и да им се омогући одлазак у српску војску; неки су успели да се ослободе, тако да су још у почетку 1915. године били упућени у Србију, Дунавом (50, 12).
На вест да је „око 200 Бошњака аустријских заробљеника у Русији… поднело српској влади… молбу да буду упућени у Србију и ступе у српску војску, Пашић је 11/24. јуна 1915. године свог посланика у Петрограду замолио да учини „потребан корак код руске владе да се та цела чета спроведе у Србију”, те да брзојави какав је резултат био. Одговор је послат истога дана:
„Многи заробљеници Срби, Хрвати и Словенци шаљу ми молбе да им издејствујем ослобођење да би могли ступити у редове наше војске. Предузео сам корак код руског Генералштаба за њихово ослобођење и отправку у Србију преко Рени (град на Дунаву, тридесетак километара источно од Галца – ИП). Генералштаб обећао испунити молбу, и скоро ће одпочети отправка по партијама. Како сви ови заробљеници с нестрпљењем очекују да ступе на слободну српску територију, молим да се обрати пажња на њихов долазак и искористи њихово одушевљење” (74, док. 4. и 5, 2-3).
Десетак дана касније, Спалајковић јавља српској влади да је руска влада одобрила прикупљање добровољаца по њеним заробљеничким логорима (50, 12). На основу тог одобрења, руски Генералштаб затражио је од свих заробљеничких команди да сачине спискове свих заинтересованих за одлазак у српску војску, те да их достави српском посланству. „Због тромости руске администрације и великог броја заробљеника у Русији ово питање ишло врло споро”, тако да је посланство до тада успело да проследи молбу за ослобађање око 1.800 људи (74, док. 7, стр. 4).
На основу добијеног одобрења, српска влада је средином лета 1915. године послала у Русију тројицу својих делегата: Мирка Комненовића, Душана Семиза и Блажа Рукавину „да пријављене добровољце упућују у Србију” (50, 12-13).
Административни послови око пуштања заробљених Срба и њиховог слања у Србију заиста су текли споро, тако да су прве веће групе добровољаца тамо пребачене, Дунавом, тек крајем септембра 1915. године. Ради се о „три веће партије… прва од 1050, друга од 2200, и трећа од 500 округло. Било је и мањих партија”. Према подацима српског посланства у Петрограду, током августа и септембра 1915. године било је тих добровољаца „око 500” (16, 11), али ће пре бити да их је пристигло и читавих 4.000, а можда и више. Јер, један савременик пише да „у јесен 1915, пред саму аустро-немачку офанзиву (која је почела 6. октобра – ИП), долази из Русије до 2000 добровољаца и до 40 официра. Сви ови добровољци учествују као засебан добровољачки одред према бугарској граници и јуначки задржавају и одбијају непријатеља и стварају могућност главном делу српске војске да се у реду повуче. Командант овог одреда причао ми је, да је од 4000 бораца, колико их је имао на бугарској граници, дошло у Скадар свега 1500 живих. Зна се, међутим, да код ових добровољаца заробљавања није било” (30, 15), што ће рећи да их је око 2.500 изгинуло.
Почетком октобра (22. септембра/5. октобра), Спалајковић јавља српском посланику у Букурешту да је око 3.000 заробљеника изразило жељу да ступи у српску војску, али да се, због бугарских веза са Централним силама и њене намере да нападне Србију, они не могу пребацити Дунавом. Стога, он тражи да се издејствује „одобрење румунске владе за превоз заробљеника кроз Румунију до Србије” (74, док. 10, 5). Извесно је да такво одобрење није добијено, због чега су седамдесет четири добровољца, припремљена за пут у Србију, враћена из Ренија у Одесу, у затвор. На молбу Марка Цемовића, тада у некој дипломатској мисији у Русији, потоњег српског конзула у Одеси, руске власти сагласиле су се да ови заробљеници не буду враћени у неки од сибирских логора (из којих су били претходно ослобођени), већ су стављени „на расположење конзулата… да чувају наше магацине”; они су били заметак Српског добровољачког одреда и, потом Српског добровољачког корпуса. (Ови су добровољци истовремено чували и магацине Александра Ћирковића, српског трговца из Одесе, набављача хране и за српску државу, који је, за узврат, преузео да подмирује све њихове „чуварске” трошкове – 50, 13-14).
