Председник Вилсон потписао је ратни проглас 6. априла 1917. године, а наредног дана Сједињене Америчке Државе ушле су у рат против Немачке. Рат Аустроугарској није објављен, исто као ни Турској и Бугарској, али је Аустроугарска, као немачка савезница, одмах обавестила америчку владу да са њом прекида дипломатске односе. Осим тога, будући да им се ратни циљеви нису поклапали, америчке власти избегле су да антантне силе назову својим савезницима; чланице Антанте сматране су придруженим силама.
Охрабрен тим догађајем, Југословенски одбор заоштрио је свој однос према српској влади, а његово држање паралишуће је деловало и на прикупљање добровољаца по Сједињеним Државама, тако да је Миленко Веснић, српски посланик у Паризу, могао 1. маја јавити свом Министарству спољних послова:
„Наш покушај довести добровољце из Америке може се сматрати за неуспео. У будуће тај посао неће ићи боље. Молим размислите и ако мисао усвојите, учините што пре потребно на овој основици: дати упутство како Југословенском одбору, тако и ђенералу Рашићу да се врбовање добровољаца у Америци на досадањем основу обустави. У исто време влада српска изнела би и упутила проглас како Србима тако и осталим Јужним Словенима у Америци, којим би их позвала да ступе под америчку заставу, која (је) истакла начело одбране малих народа. На тај начин добио би се врло веровати велики број. У исто време затим дејствовати дискретно, најкраћим путем Вашингтон, да се јединице од Јужних Словена под заповедништвом америчким шаљу на Солунски фронт и придаду српској војсци” (12, док. 180-181).
Рачунајући и са сарадњом америчких цивилних и војних власти, Веснић је веровао да ће се на тај начин неутралисати разбијачко деловање Југословенског одбора, те да хрватски и словеначки исељеници не би могли избећи одлазак на европско ратиште. Пашић је проценио Веснићеву идеју као прихватљиву, „ако не би било неких нарочитих тешкоћа” у контактима с америчком владом. Због тога, он је затражио да се о свему изјасни и Љуба Михајловић, српски посланик у Вашингтону. Његов став био је негативан: „Нисам мишљења да би требало што мењати док не видимо како ће решење донети американска влада поводом мога меморандума о војној помоћи. Министар војни известио ме да ће његов генералштаб проучити то питање. Замолио сам француског и енглеског амбасадора потпомоћи. Додајем да Прибићевић има сад више успеха него у почетку” (12, док. 107, 181).
