Тај пројектовани Одбор обележава се код нас као „Југословенски”, иако се он у свом првом јавном иступу, и касније, све док се није преселио у Лондон, потписује као „Хрватски” (71, 41). У напору „да помогне остварење”, он је и потписом и садржином своје прве јавне изјаве наговестио природу својих будућих односа са Србијом. Наиме, неки дан раније, гроф Тиса је у пештанском парламенту хвалио Хрвате као јунаке и родољубе, а Одбор га је оптужио да погрешно информише европску јавност „о правом стању ствари у Аустро-Угарској и о правим осјећајима, којима је прожет хрватски народ” (19, 24). Да би боље објаснио „право стање ствари”, Одбор је текућа збивања у рату против Србије упоредио с оним што се дешавало кад је Буген Савојски освојио Београд: „Ова два догађаја, ослобођење Београда од Турака и садашње бомбардовање Београда, и Хрватима најбоље доказује како је Аустро-Угарска постала од ослободитељице разаратељица народног јединства Срба и Хрвата”. Са српског гледишта, аустријски упад у Србију 1718. године био је типично поробљивачки, а циљ њене владавине до 1739. године био је „не допустити црквено уједињење српског народа”, „поцепати га на митрополије” и верски га и национално раздробити. Такође, нова управа „имала је свим силама штитити и помагати католичку цркву а трпети источно-православну, па јој у приликама сужавати права и сузбијати је у све уже границе” (67). Везујући та два догађаја и све оно што уз њих иде, Трумбић и његови сарадници у Одбору везују се за Аустрију као „ослободитељицу”, а Србија се у њиховим плановима још не види.
Иако Стојановић пише да је учествовао у стварању програма за „Југословенски одбор”, рекосмо да се на протесту нашао потпис „Хрватског одбора”. Тај Одбор ипак је деловао у Италији, а она је у то доба још увек била савезник Аустроугарске. Није се, дакле, требало замерати Италији, јер њени интереси на другој обали Јадранског мора били су супротни српским, а због непрекидног угарског труда да се отргне бечком примату, било какав протест против Пеште могао је у Бечу бити прихваћен са симпатијама. Исто тако, за случај да се његово деловање не може везати за Србију, без обзира на контекст, остављало је Одбору могућност, у некој неизвесној перспективи, да се определи према тренутној ситуацији. Уколико се рат заврши аустријском победом, Одбор може рећи да није одржавао односе са Србијом, још мање да је радио за њу; у обрнутом случају, увек се могло рећи да је „компетентни фактор” Србија, али да се њено име није помињало из „тактичких” разлога.
Ратне намере српске. Са своје стране, Народна скупштина Краљевине Србије у Нишу, још док је трајала Колубарска битка, 7. децембра 1914. године, једногласно је подржала изјаву српске владе о ратним намерама, у следећем тексту:
„Влади је част изићи пред Народно Представништво с овом изјавом:
Она је образована с циљем да се у њеном саставу оличи и до краја ове велике кризе оличава јединство воља, снага и циљева наше земље. Уверена у поверење Народне Скупштине, докле год све своје силе ставља у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрватског и Словеначког Племена, Влада сматра за своју праву дужност да се с бескрајним поштовањем поклони пред светлим жртвама храбро и вољно принесеним на олтар Отаџбине. Целој пак српској војсци и свима у њој, од оних који воде и командују до редова на предстражама, шаље изразе својег поверења, дивљења и захвалности за напоре које чине и жртве које за Отаџбину подносе.
Наша млада и мала војска, чувајући леп глас који је стекла лањске и преклањске године, стала је сад достојно уза славне, многомилионе и старе војске великих народа, наших савезника, који с нама заједно воде борбу за ствар правде и слободе. То нам је историјска тековина, чији ће се големи значај сагледати и правилно оценити истом по свршетку ових мучних ратних дана.
Уверена у решеност целога српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренутцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање искупиће обилато крваве жртве, које данашњи српски нараштај подноси.
У тој борби српски народ нема избора, јер се између смрти и живота не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаком истом несаломном енергијом, с каквом се пре сто година борио за свој Васкрс из косовске гробнице. Влада ће се трудити да буде веран израз те решености народне, и она ће, верна својим моћним и јуначним савезницима, с поверењем у будућност чекати час победе.
Влада зна за патње и терете које подноси војска и велики део народа, и чиниће све што је у људској снази да то олакша. Она ће предузимати, брзо и одлучно, све мере да снабдевање војске и нега рањеника буду све бољи и ништа се у том погледу неће жалити. У споразуму с вама, Господо Посланици, решиће и мере којима ће се после рата олакшати народу да поврати своју истрошену снагу и среди своје имовно стање, а док је непријатељ још ту, она од свег срца шаље најбољој снази наше земље поклич.
Напред, с Божјом помоћу, на непријатеља, у борбу за слободу!” (85, 13).
Хрватски емигранти у Италији свесрдно су подржали ову изјаву, а нарочито онај њен део о борби „за ослобођење и уједињење све наше неослобођене браће… Хрвата”. Њихове сумње у српску одлучност да се заложи за уједињење нестале су. У писму Франу Супилу од 17. децембра, Трумбић вели да је на тај начин „службена Србија усвојила наше аспирације и заложила се пред Еуропом за наше опће идеале. Истина је да је изјава опћенита, јер се не каже које су то земље, али се мора признати да се више није дало службено рећи” (71, 41). Трумбић не пише на који ће се начин доћи до „свршетка овог великог војевања”, али је извесно да Србија не рачуна друкчије него са војничком победом.
