Хрватски одбор и добровољци. Оснивачи Хрватског одбора тада и не мисле на учешће добровољаца у формацијама српске војске, барем не јавно, а српска победа на Сувобору, неколико дана иза поменутог споразума, натерала је извесне кругове око Одбора да се позабаве добровољачким питањем. Најпре, млади Љубо Леонтић започео је акцију на своју руку, мимо Одбора, и од српског посланика у Риму Љубе Михајловића затражио да српској влади достави његов предлог о добровољачкој „легији”. Његова намера била је да уз сагласност српске владе крене у Америку и да тамо, међу исељеницима из Аустроугарске, поради на прикупљању добровољаца. По свој прилици, њему није могло бити непознато да је још 24. јула 1914. године аустроугарски амбасадор у Вашингтону Константин Теодор Думба упутио свим конзулатима у Сједињеним Државама обавештење о обавези свих аустроугарских поданика да се одмах пријаве конзулатима и буду спремни за полазак у војску. Већ 12. августа обнародована је „обзнана” конзула у Чикагу упућена свим хрватским, српским и словеначким новинама у том месту, у којој се позивају „све особе од 37 година млађе које су примиле пасоше народног устанка (мобилизације – ИП), те су… дужне доћи под барјак; све друге особе подложне народном устанку; све особе дужне служити у војсци, ратној морнарици и домобранству; сви гажисти (лица са сталном платом – ИП) народног устанка и момци народног устанка”, да се јаве генералном конзулату аустроугарском и да буду спремни да отпутују. Свима онима који су без средстава, путне трошкове платиће конзулат, а свима војним бегунцима, уколико се врате у домовину, биће опроштена казна (34, 79). Истога тог дана, орган Хрватске народне заједнице Заједничар могао је објавити да је „у Њу Јорку код аустро-угарског конзулата стајала бујица људи, највише Нијемаца, Мађара, Пољака и Словака. Дакако, било је и Хрвата. Сви су хтјели у домовину да се боре за династију” (34, 79).
Мада су наредних дана јужнословенски листови, међу њима и Заједничар, упозоравали исељенике да се не одазивају позивима аустријских агената (34, 80), карактеристичан је уводник истог тог Заједничара од 5. августа из пера Јосипа Марохнића, председника Хрватске народне заједнице. Пошто подсећа да се велик број аустроугарских војних обвезника доселио у Америку, јер се у Аустрији није могло живети, конзули и латиницом и ћирилицом позивају „миле и драге Хрвате” под оружје, да оставе слободну Америку и да крену у рат против своје браће Словена. Он упозорава да Немац ради за Немца, Маџар за Маџара, а обојица против Словена. Но, у том судбоносном часу, чланство Хрватске народне заједнице, свесни Хрвати и Словени у Америци стоје чврсто уз своју браћу Словене, „желећи у души и срцу побједу славенском оружју” (34, 80). Ратовало се тада у Србији и Црној Гори, међу „свесним Словенима у Америци” били су вероватно Срби, против Срба баш тада су „радили” (ратовали!) Немци и Маџари, али Хрватска народна заједница не помиње Србе ни на једној страни.
Сматрајући да добровољачко питање није у надлежности српске владе, Михајловић је Леонтића упутио на Одбор (34, 83). Негде у децембру, Леонтић је Одбору поднео свој предлог о организовању добровољаца и о сарадњи с емиграцијом у обема Америкама. Према том предлогу, добровољци би се регрутовали из реда заробљеника у српској војсци, из емиграције и из избегличког корпуса у Србији и у Италији. С емиграцијом у Америци итекако се рачунало, па је Леонтић сугерисао да ће Одбор преко ње стећи легитимитет у борби за ослобођење Јужних Словена од Аустроугарске и за њихово уједињење са Србијом. Он је такође сматрао да ће тај део емиграције бити најјачи извор финансијских средстава и терен на коме ће се моћи прикупити највише добровољаца. Леонтићеви саговорници отезали су са расправом, јер су у свему видели много проблема: да ли ће бити добровољаца, какав би став према њима заузела српска влада, добровољачки покрет био би у супротности с међународним правом, а Одбор можда и нема снаге за тако озбиљан подухват.
Тек 24. јануара 1915. године, када се могло учинити да је војни и политички положај Аустроугарске озбиљно уздрман и да српске позиције наспрам ње стоје врло квалитетно, Одбор је одлучио да се почне с прикупљањем добровољаца, у посебној јединици названој „Јадранска легија” (28, 23-25).
Добровољци за „Јадранску легију”. Прокламацијом „Управитељства Јадранске легије Југославенима” позвани су добровољци да се упишу у ову нову војну јединицу. Такав назив дат јој је зато „што је наше Јадранско Море синтеза идеала свих Југословена, који живе на његовим обалама или према њему теже, и с разлога, што делатност Легије има да се поглавито развије у нашим крајевима Јадранског Мора”. Место за окупљање „легионара” свакако ће бити у Европи, највероватније у Италији, „по све сигурно за њихову личну безбедност”, а „војно образовање, војну преобуку и оружје добровољци ће примити у мјесту концентрисања, под управом стручних лица, што ће све бити накнадно одређено у споразуму са компетентним факторима”. Не каже се у прокламацији који би то „компетентан фактор” био, али је очигледно да се не помиње ни Србија, ни српска влада, ни српска Врховна команда. Управитељство Легије, на челу са Трумбићем и његовим сарадницима, изјашњава се већ у том тренутку за сопствену, чисто хрватску политику, утолико пре што су Трумбић и Супило били тих дана код италијанског подсекретара Мартинија и тражили подршку за Велику Хрватску. Србију су, значи, држали у некаквој резерви, али је зато „требало да имају и неку своју хрватску војску, која би се опремила ван додира са српским факторима и која би била »морална« потпора њихове политике. Зато се у… прогласима и наглашавало да ће »Јадранска легија« имати и »властито одељење Црвеног Крста« и да ће се борити »поглавито у нашим крајевима Јадранског Мора«”. Од Легије се, заправо, није ни очекивало „да постигне великих војних успјеха, јер данас само големе модерне војске могу да одлучују на бојном пољу, али ће зато моћи да у многом смјеру припомогне при ослобођењу девет милијуна аустријских Југословена. Сама њезина појава имаће велико морално значење” (19, 25-26).
Да се заиста рачунало са „моралним” ефектима, а не и војничким, види се и из чињенице да се на скупштини емиграната, на којој је донета одлука о стварању Јадранске легије, пријавило само седам добровољаца (12, 82; 28, 37), али и из поруке потенцијалним добровољцима да се при упису могу изјаснити желе ли служити „под оружјем или код Црвеног Крста” (19, 26).
О одлуци да се оформи „Јадранска легија” телеграфски је извештена и српска влада. Иако се стално говори о Одбору као оснивачу Легије, у телеграму је овај скуп назван „састанак Југославена емиграната из Аустро-Угарске”, а Анте Трумбић био је само председник „састанка југославенских емиграната”. У добровољачкој чети емигранти нису видели „ефективне помоћи Србији у њеној најтежој боли”, али су јој зато „подавали” важност „ради политичког значаја овог покрета за пропаганду и решавање нашега народнога проблема, а особито ради моралног утјецаја, што ће Легија имати (на) наш народ у Аустро-Угарској сада за време рата и иза њега”.
