О саставу Легије и месту њеног формирања, у овом брзојаву говори се нешто друкчије: „Јадранска легија састојала би се из добровољаца, који пребјегоше из наших неослобођених земаља, који живе по Европи, а поглавито од наших земљака у Америци и по осталом свијету. Јадранска легија иступила би као такова, нетом би се пријавило и окупило барем 300 добровољаца. Добровољци би се морали сакупљати у којем српском мјесту. Легија би у сваком погледу имала да стоји под командом, коју би одредила српска управа” (28, 35-37).
Идеја о Јадранској легији примљена је у српској влади с великим резервама. Њу су у том тренутку занимале само две ствари, мада и то, чини се, реда ради: колики су трошкови по „глави” добровољца и ко би командовао Легијом. Осталим питањима она се није бавила, барем из два разлога:
„1. Србија је тада била на сјеверу окружена непријатељима, а посве се јасно могло предвидјети и непријатељско држање Бугарске. Зато српска влада није жељела на западу изазивати Италију и имати компликацију на мору које јој је било потребно као сигурна веза са савезницима.
2. У то вријеме српска војска није још претрпјела тежих губитака и није се још осјећала већа потреба за попуњавање војних јединица. Зато је српска влада добровољачко питање оставила отворено, препуштајући иницијативу Југославенском одбору, у којем се значење добровољачког питања све више осјећало” (34, 84).
Крајем јануара неколико чланова још неконституисаног Одбора кренуло је у свет да политички делује, а Трумбић је остао у Риму да и даље размишља о добровољцима и да са преосталим члановима доноси закључке о томе да је „образовање Јадранске Легије потребито и да ће се заложити свим силама, да дође до њеног образовања” (12, док. 59, 81). Мимо тога, Трумбићев најважнији задатак био је да „прикупља углавном податке из Хрватске, Далмације, и Словеније, јер је увек понеко отуд долазио у Италију као у неутралну државу” (24, 12). Наравно, Трумбића тада нису могли заобићи ни гласови да су Савезници ступили у „тајне” преговоре с Италијом, нудећи јој за прелаз у њихов табор територије на другој страни Јадрана. Већ у марту знао је Хрватски одбор да до савезничког договора с Италијом није далеко, пошто њима, Савезницима, није било тешко да прихвате све италијанске захтеве. Руски амбасадор у Риму Крупенски писао је 15. марта својој влади да је „овдашњи хрватски емигрант Трумбић неочекивано добио преко српског посланства кратак шифровани телеграм од Супила, који саопштава следеће: стање питања о будућој судбини земаља северне Адријатике знатно се погоршало, јак утицај за то погоршање овог питања имала је блокада Енглеске и ток војних операција у Дарданелима” (19, 29).
Исељеници дају легитимитет Одбору. А неколико дана раније, 10. марта 1915. године, у Чикагу је донесена резолуција исељеничког збора, „која је била основком раду југословенскога комитета и његовом легитимацијом пред вањским свијетом” (29, 7). Она гласи:
„Представници Југословена из Аустро-Угарске који живе у Уједињеним Државама Сјеверне Америке, сакупљени дана 10 марта 1915 на збору и договору у граду Чикаго државе Илиноис, изјављујемо:
Хрвати, Срби и Словенци један су исти народ, обиљежен једним језиком, настањујући под разним именима и у многобројним покрајинама југоисточне крајеве аустро-угарске монаркије, краљевину Србију и краљевину Црну Гору.
Скупни назив им је Југословени.
Југословени аустро-угарске монархије у којој владају два народа, Нијемци и Маџари, трпе и страдају у потпуноме ропству. Политичких права не уживају никаких, економски бивају до крајности искоришћавани и исисавани, у културноме развијању спријечавани и сузбијани, национално су уништавани, социјално потискивани и запостављени.
Тога стања подносити више нећемо, хоћемо ли да своју народну индивидуалност и опстанак очувамо.
Једини свој спас видимо у ослобођењу од тих односа и у кидању сваке везе са аустро-угарском монаркијом, а осигурани свој опстанак, развој и напредак гледамо само у јединственоме државном организму свих Југословена данашње аустро-угарске монаркије и краљевине Србије и полаг тога желимо уједињење у једну државну цјелину свих југословенских покрајина аустро-угарске монаркије и краљевине Србије.
Стога се с поуздањем обраћамо савезничким државама које заједнички воде рат за ослобођење подјармљених народа у сигурном очекивању да ће повести озбиљнога рачуна и о нама Југословенима и са своје стране све могуће порадити да у истину дође до остварења тих наших оправданих и једино спасоносних жеља и тежња, а тиме уз устаљење прилика на Југу, и до равновјесја међународних односа у Европи” (20, 94-96).
Чим се у Северној Америци сазнало за италијанске услове за улазак у рат, „наш се сав елеменат силно узрујао и ускомешао. Чуло се гласова који су предлагали да се с мјеста сазове други збор попут онога који је одржан 10 марта, па да се с њега пошаље протест свим властима Антанте. Из појмљивих разлога то је било немогуће. Пустити пак ствар без сваке акције није се смјело ни могло. У тој ситуацији држао сам да ће бити најбоље и сврси најсходније ако се управи апел на руску владу, јер код других влада и онако нити су за нас знали нити за нас марили” (29, 8).
Као што више ни Рим није био погодан за даљи рад Одбора, тако исто постао је неприкладан дотадашњи његов сепаратистички „Хрватски” предзнак. Последњег дана априла чланови Одбора састају се у Паризу и тамо добијају прве најуопштеније информације о управо закљученом споразуму између Италије и Савезница: Италија би током маја морала ући у рат, али ће, за узврат, добити големе територијалне уступке на северној обали Јадранског мора; Хрватска би после рата могла остати с Аустријом, мада јој се наговештава и самосталност; у овом другом случају она се не би могла уједињавати са Србијом, што неће бити допуштено ни Црној Гори.
Збуњени таквим „избором”, учесници париског скупа конституишу се као Југословенски одбор, Анту Трумбића бирају за председника и саглашавају се да као свој циљ дефинишу ослобођење свих југословенских земаља у Аустроугарској и њихово уједињење са Србијом и Црном Гором (71, 88). Барем пред јавношћу, његови хрватски чланови скидају тада своју хрватску кошуљу и почињу стварати „југословенски народ”, што српски чланови Југословенског одбора нису успевали да „прочитају” ни онда ни касније. Највише под утиском једне енглеске опаске да је иницијативу за споразум с Италијом дала Француска, Одбор одлучује да се пресели у Лондон (24, 14), где ће отпочети и с издавањем сопственог гласила под именом Југословенски билтен.
Први чланови Одбора били су: Анте Трумбић, Јово Бањанин, Душан Васиљевић, Богумил Вошњак, Јулије Газари, Густав Грегорин, Иво де Ђули, Нико Жупанић, Јосип Једловски, Милан Марјановић, Иван Мештровић, Миће Мичић, Франко Поточњак, Никола Стојановић, Милан Сршкић, Франо Супило, Динко Тринајстић и Хинко Хинковић. Неколико месеци касније ушли су у Одбор и: Ћиро Каменаровић, Анте Мандић, Нико Гршковић, Анте Бјанкини, Михајло Пупин, Пашко Бабурица, Лујо Митровић, Вјекослав Моро и Фрањо Петриновић (7, књига 6, 158). Историчар Станоје Станојевић пише да је он у неколико наврата предлагао, први пут 1915. године, да у Одбор уђе и неки Војвођанин. ,„На моје наваљивање и по мом предлогу изабран је после тога за члана Југословенског одбора први и једини Војвођанин, г. Вељко Петровић”, а и он тек од половине децембра 1917. године. Пупин је био члан огранка Југословенског одбора у Сједињеним Државама, али, чини се, у раду тог Одбора није био превише активан (93, 108).
