Исељеништво и добровољци. Мада би се површном читаоцу могао учинити некорисним било какав разговор о броју српских досељеника на амерички континент, посебно у Сједињене Америчке Државе (Сједињене Државе, САД), то питање од изузетног је значаја за утврђивање броја српских добровољаца у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе од 1912. до 1918. године и за разумевање добровољачког проблема у целини. С разлогом су скоро сви хрватски аутори говорили само о укупном броју свих исељеника из Словеније, Хрватске, Црне Горе и српских крајева под Аустро-угарском, исто као што су се српски аутори стално трудили да умање број исељених Срба. И једнима и другима био је циљ, мада из сасвим друкчијих побуда, да се забашури број добровољаца који се појавио у српској и црногорској војсци. Хрватска и словеначка страна, знајући да је из њихових редова отишло у рат занемарљиво мало добровољаца, и процентуално и у апсолутном броју, настојале су да цифрама о „југословенским” добровољцима фасцинирају савезнике и да преко њих искажу свој големи допринос савезничкој победи над Аустроугарском. На српској страни, и током рата и касније, нарочито у време „југословенства”, укупан број добровољаца свођен је на углавном безначајан ниво, јер није било упутно истицати њихову војничку улогу у српском ратном походу од 1912. до 1918. године, нарочито не у пробоју Солунског фронта. Најједноставнији начин да се дође до једне „усмерене равнотеже” био је да се, колико год се то може, сузи основа из које су се регрутовали добровољци. А био је у питању „читав један народ који, без песника и сликара, без историје, лута трбухом за крухом по светским раскрсницама и беспућима, и кога далеке ветрометине бацају, као оно библијско семе, на камен или на плодно земљиште; читаво једно племе које се по туђини потуца за радом и за бољим животом, неспремано израније, често беспомоћно и ојађено, с надом само у Бога и у своје руке” (46, 7).
Исељених Хрвата и Словенаца било је много, а нико, чак ни Словенци и Хрвати, нису порицали да је број добровољаца из њихових редова био премален, безначајан такорећи. Ако се, са тим у вези, „докаже” да је број исељених Срба био мали, потпуно ће бити разумљиво што је и број добровољаца такође морао био мали. Отуд, кад год се писало о српским исељеницима, са њиховим бројем лицитирало се наниже. Ишло се од разумљиве претпоставке да сви исељеници, а можда ни сваки десети, пети или шести неће добровољно кренути на ратиште. У таквим условима, увек су добро долазили они аутори који су били спремни да подрже званичну логику, а најбоље је било, као што се дешавало у релативно малобројним записима о добровољцима, да такве записе „објективизују” људи из сопствених редова. Ако се могло десити да о добровољачкој проблематици на такав начин расправља неко ко није био ни Хрват ни Србин, тек онда, макар колико цифре буду умањене, нико му не би смео приговорити.
Исељеништво у Сједињеним Државама. С разлогом је Лазар Ракић писао да је „крајем XIX и почетком XX века, у време велике емиграције радне снаге, Аустро-Угарска, са неким источноевропским земљама, имала улогу набављача јевтине радне снаге за развијеније земље Запада, нарочито САД и Канаду. Само из Угарске, у чијем саставу је у то време и Војводина, иселило се око 1,500.000 људи”. Према америчким службеним подацима, из Аустроугарске се од 1887. до 1902. године иселило око 1.096.000 лица, од којих је већина била из Угарске. Од јула 1905. до краја јуна 1906. године преко Атлантика је прешло скоро 224.000 аустроугарских грађана, од чега нешто преко 128.000 из Угарске. Током 1907. године иселило се из Угарске око 200.000 лица, да би се наредних година, појединачно гледано, тај број смањивао и у години уочи Светског рата (1913) спао на око 100.000 душа. Од 1. августа 1904. до 11. марта 1906. године, из Баната се са дозволом иселило 29.832, а током 1906. године око 17.000 особа. Нешто мање исељеника било је из Бачке (током 1902. и 1903. године исељено је 13.997 лица), а из Срема, који је, истина, имао најмање становника, за првих десет година 20. века просечно се исељавало око 1.300 лица годишње. Додају ли се свим тим цифрама бројни илегални исељеници, биће много јасније о каквим се демографским променама тада радило. Ако се зна да Угарска није негирала да су „некада главни мотиви емиграције представљали политички и верски узроци, данас главну улогу играју економски узроци”, биће разумљивије што су се у приличном броју исељавали и Срби, који заиста нису спадали у богатији друштвени слој (98 , 90-93).
Бранко Цветић вели да се пре Првог светског рата становништво Краљевине Србије није много исељавало. Објашњење за то он налази у чињеници да је „у то време постојала српска национална држава, која је колико- -толико пружала услове за егзистенцију пољопривредном становништву, чији је положај нешто побољшан и аграрном реформом. Поред тога и релативна удаљеност Србије од великих поморских лука преко којих се одвијао саобраћај с прекоморским земљама, недостатак исељеничких традиција и друго. Највећи број исељеника… до другог светског рата потиче из оних крајева наше земље (пређашње Југославије – ИП) који су ван територија данашње… Србије, али међу њима има и доста исељеника српске националности. Они су одлазили у земље којима је, због наглог индустријског развоја, била потребна радна снага. То су, углавном, прекоморске земље – Северна и Јужна Америка, Аустралија и Нови Зеланд” (89, 11).
Подаци о броју „Југословена” у Сједињеним Америчким Државама пре српских ослободилачких ратова на почетку прошлог века прилично су несигурни, будући да су до 1910. године, у извештајима америчке Опште комисије за имиграцију, они углавном бележени као Немци и Маџари (15, 132), односно Аустријанци и Маџари (47, 214). „О ранијој емиграцији, не само да ми немамо никаквих сигурних података, него ту не може да нам помогне ништа ни статистика Imigration Board-а из Њујорка. Наши садашњи држављани, емигранти, при уласку у Сједињене државе, пре Светског рата, били су различито регистрирани: они са некадашње аустриске територије као Аустријанци; они из Турске, као Турци, јер су долазили са »тескером« (исправом коју је издавала турска администрација – ИП); Црногорци као засебан народ итд… Једино где се још може по нешто дознати о броју наших исељеника, то су канцеларије југословенских потпорних удружења и редакције усељеничких новина” (42, 4).
Пошто је промењена методологија званичне статистике, 1910. године приказано је око 312.000 Јужних Словена, према матерњем језику, и то: 183.431 Словенац, 93.036 Хрвата, 5.505 Далматинаца, 26.752 Срба и 3.961 Црногорац. Пописано је тада и око 35.200 „Словена неодређених”, од чега би приближно половину требало сврстати у „Југословене”. У истој статистици налази се и око 19.400 Бугара, али се, због податка да је бугарској православној цркви припадало тек око 3.500 лица, може узети да је у ону прву цифру урачунато и понајвише Срба из Јужне и Старе Србије (14, 10-11).
