У основи, статистички подаци о броју исељених Срба врло су непоуздани, нарочито због тога што су пре Првог светског рата неки од њих уписивани у званичну групу „Бугара, Срба и Црногораца”, а други у групу „Далматинаца, Босанаца и Херцеговаца”, скупа са Хрватима из ових области. „Срби су чак могли бити укључени и у категорију »Хрвати и Словенци«, пошто су неки од Срба из Хрватске лако могли бити уписани као Хрвати. Неки Срби и Хрвати несумњиво су уписивани као Маџари или Аустријанци, пошто су били потчињени Аустроугарској Монархији… Да би избегли војну службу, многи су отишли са лажним документима који су им давали друкчију националну припадност. Не помажу ни записници који указују на матерњи језик, пошто су српски и хрватски узимани заједно, као један језик” (107, 917). „Негде се под Србима мисле Србијанци, негде опет и други, ако се кажу Срби. Најзад, ни сам наш свет није довољно био свестан да определи своје име, често ни у питању језика, а камо ли народности”. Тако су се Срби из Хрватске и Славоније још почетком 20. века већином именовали као „православни Хрвати”.
Америчке званичне статистике добиле су сасвим друкчију вредност када је 1914. године становништво пописано по вери и кад је установљено да има 64.000 српско-православних душа. Због склоности да често мењају своје место боравка, што нарочито вреди за Црногорце, многи Срби нису обухваћени ни једном ни другом статистиком (14, 7-14). Ипак, „разлике у статистици после Првог светског рата још је теже уочити, пошто су усељеници из новоствореног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (потоње Краљевине СХС, године 1929. преименоване у Југославију) сви идентификовани напросто као Југословени” (107, 917).
Српски „југословенски” и хрватски аутори углавном су увек говорили о око 600-700.000 исељеника у Сједињене Државе. Публициста Милан Марјановић из Истре „прикупио је податке о томе и по његовом рачуну нас може бити око 615.000 и то, око 70.000 Срба, 250.000 Словенаца и око 290.000 Хрвата” (47, 215). Хинко Хинковић, расправљајући новембра 1917. године о приликама на Балкану, у једном америчком месечнику за међународна питања вели да „у Сједињеним Државама има око 500.000 јужних Славена” (26, 74), али, највероватније због „југославенског” заноса, и не казује колико би међу њима могло бити Срба. Године 1926, министар социјалне политике Милан Симоновић изјављује пред Народном скупштином „да се укупно може рачунати да наших исељеника из наше Отаџбине има округло око 700.000”. Уз напомену да су и амерички подаци „унесени нетачно и погрешно”, он констатује да је исељавање било прекинуто ратом, а да су га амерички усељенички прописи из 1921. и 1924. године „посве скоро онемогућили” и да је за шест послератних година укупан број исељених лица био за свега двадесет хиљада већи од броја повратника (47, 214-215).
Кад Божидар Пурић каже да, десет година после ослободилачких ратова 1912-1918. године, у укупном броју има „до 4.000 наших људи у Аустралији и Новом Зеланду, око 5.000 у Египту, преко тога броја у Русији; више од 20.000 у Француској и Белгији, до 50.000 у Немачкој, преко тога броја у Канади; око 100.000 у Јужној Америци, преко 700.000 у Уједињеним Америчким Државама – све то по разним и приближним проценама” (46, 7), он Србе и не помиње посебно. Али, из његове реченице да је „Српска Народна Одбрана у Америци бројала 50.000 чланова, половину од целокупног броја православних (српских – ИП) исељеника”, произилази да је у годинама ослободилачких ратова, 1912-1918, у Сједињеним Државама било округло 100.000 Срба (46, зз).
Истраживања Пера Слијепчевића казују да би 1914. године по Сједињеним Америчким Државама могло бити насељено око 80.000 Срба. „Из старе краљевине Србије највише ако их има која стотина досељеника. Из нове Србије има их више, али ту је најтеже одредити број. Из Босне и Херцеговине биће од 20-25.000 досељеника; из Бановине (мисли се на Банију, Кордун, Лику и Славонију – ИП) око 25-30.000; из Војводине 15-20.000; из Црне Горе око 5.000; и још која хиљада из Боке и Далмације… До сигурних бројева уопште се не може доћи, јер наш свет, како смо рекли, стално мигрира из места у место… Да не говоримо о добровољцима, који ово последње време бркају сваки могући попис оних који остају (14, 17-18)”. Слијепчевић не говори о Канади, али је извесно да Срба има и тамо. Почетком 1917. године, Милан Прибићевић нашао је само у Торонту „поглавито Србијанце (нишког и пиротског округа највише) на броју око 300-400 људи, а у другим местима Србе из Аустрије. Свега је број у Онтарио две-три хиљаде” (12, док. 104, 171).
Покушавајући да утврди колико је Срба било у Америци на коју годину пре Првог светског рата, Богумил Храбак наводи читав низ извора, од којих неке и ми овде преносимо. Американка Е. Грин Белч говори о сто педесет до двеста хиљада душа (15, 133). Један српски полицијски писар, родом из Маћедоније, свом министарству јавља 1917. године да у Канади и Сједињеним Државама живи „више од 120.000, а мање од 200.000 Срба… и то највише из Баната и Бачке а најмање из Србије”; у тај број он укључује и Маћедонце. Тодор Димитријевић, Србин из САД, у својој представци српском посланству у Лондону, августа 1915. године говори о 100.000 Срба из Аустроугарске, док Јаша Томић, годину дана раније, пише да у Америци живи 120.000 Срба (15, 135). Амерички истраживач Г. Г. Говорчин, родом далматински Хрват (за кога Храбак каже да скоро све имигранте из „југословенске” Хрватске броји у Хрвате и да Војводину Српску сматра хрватском покрајином!) наводи да је од 1899. до 1910. године у САД досељено укупно 129.000 „Бугара, Срба и Црногораца” и „Далматинаца, Босанаца и Херцеговаца”. Додају ли се томе Срби које је Говорчин „унапредио” у Хрвате, ова последња цифра морала би се скоро и удвостручити.
Чедо Павић, српски национални радник у САД, мисли да је 1911. године било око 150-200.000 Срба, а наредне године те цифре прихвата и Лазо Хорват, Србин који је дуго живео у Америци. Податке америчког публицисте Милана Јевтића, родом Србијанца, Храбак сматра „објективним”, јер „он је критички устајао против просена са југословенске стране” о броју усељених Јужних Словена. Полазећи од америчког пописа из 1910. године, Јевтић тврди да се на почетку Светског рата тамо није налазило више од 40.000 Срба; само толико, чак и кад се ту урачуна и 9.189 оних који су се од 1. јула 1913. до 30. јуна 1914. године доселили из Бугарске, Маћедоније, Црне Горе и Србије (15, 134-135)!
