Но, да би се добио потпунији увид у Јевтићеву „објективност”, ваља погледати шта у једном свом извештају српском Министарству спољних послова пише Срђан Гајић, заступник шефа српске војне мисије у САД. За Српски Дневник из Њујорка, чији је главни сарадник Милан Јевтић, он каже је „лист који не зна за гранисе мржње и напада” против људи који су се у Америци андажовали на прикупљању српских добровољаца. Сам Јевтић „врло често се изражава врло неуљудно о људима које је послала српска влада”, неке од њих „понижава и назива кретеном”, а неке, опет, „гнојавим чиром, изметом итд.” (12, док. 134, 223).
У опсежној књизи о Вукотићима са Чева, др Милија Вукотић пише да бројније исељавање Црногораца у Америку почиње после Берлинског конгреса (1878), углавном на подстицај њихових пријатеља и знанаца из Боке и Раштровића. „Међутим, могућност запошљавања у Грчкој и Турској, као и исељавање у Србију, дуго су спречавали масовнији одлазак на далеки и неизвесни пут који је много коштао. Према пасошкој књизи, само од почетка августа до краја децембра 1903. године у Америку је пошао 621 Црногорац. Ровински тврди да је од јануара до краја новембра 1903. било издато 6000 пасоша. Само је у јануару 1904. било издато 1200 пасоша, а крајем фебруара исте године било је у Америци око 8000 Црногораца. Сеоба се интензивирала и наредних година. У једном извештају аустро-угарскод посланика на Цетињу из јануара 1905, тврди се да је те године било у Америци око 15.000 Црногораца, док Ровински сматра да их је било 10.000.
Сличне податке налазимо у црногорској штампи. Лист Народна мисао из 1905. године наводи да се у Америци налази 17.000 Црногораца, док лист Слободна ријеч тај број своди на 15.000. Године 1907. наводи се цифра од 20.000 Црногораца, што је близу 10% укупног становништва, или једна трећина способне радне снаде. Како је власт настојала да исељавање толиког броја војних обвезника ограничи, Црногорци су одлазили и без пасоша, јер су га у суседној Аустрији куповали од разних агената за 50 круна. Аустријске власти су подстисале сеобе Црногораца да би се ослабила одбрамбена снага Црне Горе. У Народној скупштини Црне Горе изнесен је податак да се 1914. године у Америци налазило 30.000 Црногораца. Ради одласка у Америку људи су продавали целокупну имовину или подизали зеленашке зајмове на које су плаћали 75-100% камате. За пут је било потребно око 800 круна, што је за већину била огромна сума. Зајам су давали богатији главари и трговци, у чему су се истисали у старој Црној Гори Матановићи, а у Никшићкој области војвода Лазар Сочица. Настала је права трговина људима као робљем, у којој су учествовали главари и богаташи из Црне Горе и многобројни агенти и превозници из Боке, Далмације и Трста. Само у Трсту је било око 100 агената који су пружали услуге црногорским исељеницима у Америку, међу којима је било десетак Црногораца. Црногорска влада је била дуго равнодушна на невоље својих поданика и тргла се тек кад је видела да ће земља остати без одбране и најбоље радне снаге. У циљу заштите исељеника од прекомерне пљачке и сваковрсних злоупотреба, Министарски савет Краљевине Црне Горе донео је одлуку 4. децембра 1909. да се отвори Међународна агенција Матановић-Банац, која је уз кауцију од 20.000 перпера, отворила експозитуре у Цетињу, Подгорици и Никшићу, што је олакшало пружање квалитетнијих и јефтинијих услуга онима који су се селили за Америку. Пред Први светски рат отворена је и црногорска агенција у Њујорку… Црногорских радника било је у свим већим градовима САД, али их је доста било и у Канади (1911. године 3-4 хиљаде)… Боравак Црногораца ван земље ради зараде, поготово у Америци, био је, поред свих тешкоћа, позитиван… Неговали су родољубље и југословенску солидарност и кад је дошло до балканских ратова и Првог светског рата листом су се одазивали позиву у рат или су слали новчану помоћ домовини” (136, 104-105).
Спасоје Радуловић, бивши народни посланик и добровољац у балканским ратовима, уочи повратка у стари крај рекао је да „у Америци Северној и Јужној има данас 30.000 Црногораца” (96, број 157 од 11/24. октобра 1912). Према писању Станка Даниловића, „само у времену од 1904. до 1907. године било је у Америци 15.000 Црногораца војника или бар за војску способних”, док их је по европским земљама и другде било још око 3.300 (44, 228). Он такође тврди да се пред сам Први балкански рат у Америци налазило око 20.000 Црногораца, а Глас Црногорца од 19. марта/1. априла 1917. године пише да је тада у Сједињеним Државама живело 10-15.000 Црногораца, што „на привременом раду”, што натурализованих. Поверљиви подаци српске владе из 1917. године казују да их је тада у обема Америкама било око 21.000.
Знајући све то, као и да је 1915. године у Јужној Америци живело око 3.000 Црногораца (које Даниловић не помиње), Храбак констатује да се на тај начин добија „приближно реалан број Црногораца у САД и осталој Северној Америци” (27, 74). Но, пет-шест година касније, иако прихвата навод француског листа Les Temps да је почетком 1916. године „у самом Њујорку живело 11.000 српских поданика (тачније аустроугарских поданика који су примили српску заштиту) а преко 30.000 Босанаца пријавило се конзулатима и другим органима Србије да буду позвани под заставу” (21, 175), Храбак извлачи закључак да је пред Први светски рат у Сједињеним Државама живело око 40.000 Срба и свега око 5.000 Црногораца! Прихватајући наше савремене идеолошке поделе, он додаје да је тамо живело и „Македо наца бар 24.000, а Муслимана српскохрватског језика до 3.000” (15, 133-135). У тим закључцима најнеобичније је што Храбак потпуно заборавља на свој ранији исказ да је уочи Првог балканског рата било у Новом Свету око 21.000 Црногораца и да је то „приближно реалан број”.
Према обавештајним подацима објављеним у немачком војном часопису Штрефлер, године 1907. било је у Америци 15.000 Црногораца способних за војску, а по европским државама и другде још око 3.300 (44, 228). Због таквог стања, Црногорска влада била је врло забринута, те је на разне начине покушавала да заустави исељавање војних обвезника. „Када се исељавању није могло стати на пут, онда је од свих исељеника тражена изјава о спремности да се у случају избијања рата одмах врате кући, како би заузели мјесто у својим јединицама. Дакле, број исељеника је био толики да је у случају рата земља морала и на њих рачунати. Зато им се у тешким тренуцима обраћала, позивајући их да похитају и заузму своја мјеста на бранику отаџбине. Руководећи се патриотским осјећањима, исељеници су се у таквим приликама сами враћали, да би узели учешћа у ратовима које је отаџбина водила. Тако је било и за вријеме балканских ратова” (23, 54).
