Новица Ракочевић бележи да су се уочи балканских ратова на страни нашла 13.354 Црногорска војна обвезника, од чега у Сједињеним Државама 9.305. Он мисли да је на дан кад је Црна Гора објавила рат Аустроугарској, у иностранству било 10-12.000 Црногораца (51, 340). Димитрије Вујовић једну своју расправу о Црногорским добровољцима из Америке започиње констатацијом да је „познато да су Црногорци масовно одлазили у печалбу у друге земље, а нарочито у САД” и да их је „према извјесним подацима”, уочи Првог свјетског рата тамо било око 20.000. О цифри од „најмање 20.000 Црногораца у САД”, али уочи Првог балканског рата, говоре Михаило (Мајкл) Боро Петровић и Џоел Хелперн, с напоменом да „ма колико ово био невелик број, он је износио готово једну десетину Црногорске популације у то време и много већи проценат радно способних мушкараца, пошто су већину имиграната чинили мушкарци између 19 и 24 године старости” (107, 918). Истим таквим податком барата и Ђоко Пејовић (23, 53).
Радослав Ротковић пише да је у Црној Гори од 1903. до 1905. године издато 18.319 пасоша за Америку. „Аустроугарски посланик на Цетињу извештавао је своју владу 1905. године да је књаз Никола био сагласан са одласком неожењених људи у Америку, док је за исељавање породица у ма коју земљу само за нужду пристајао. Нежењени су се враћали у војне јединице, а они који преселе породицу морају је тамо издржавати. У случају рата они би се не само теже одлучивали на повратак већ би ту њихову жељу било теже и остварити” (187 , 570-571).
Како су у свет ишли углавном млађи људи, здрави и способни за војску, црногорски војни потенцијал био је врло ослабљен. Био је то разлог што су црногорске власти тих година предузимале читав низ мера да се спречи одлазак војних обвезника из Црне Горе. Једном наредбом министарства војног било је забрањено да Црногорци напуштају Европу, а уочи балканских ратова дозволе за исељавање издавао је лично министар. На неколико месеци пре избијања Великог рата, о прекомерном исељавању радно способног становништва расправљала је и Црногорска народна скупштина. Том приликом, један посланик упозорио је министра унутрашњих послова „да је нарочито у посљедње вријеме настала таква емиграција наше радне и војне снаге у Америку, а све без дозволе и пасоша, да ако се томе што прије не стане на пут, нећемо имати ни толико радних снага које би обрађивати могле и оно земље у старим границама Црне Горе, а да не говорим о даљим посљедицама, као што је одбрана земље” (83, 289). Пошто се исељавање није могло зауставити административним путем, преостало је једино да се од свих исељеника изузме „изјава о спремности да се у случају избијања рата одмах врате кући, како би заузели мјесто у својим јединицама” (23, 54). Стално имајући на уму да је отаџбина прва брига, Црногорски исељеници враћали су се без позива у ратове које је Црна Гора водила. (Уочи анексионе кризе, у очекивању рата с Аустроугарском, већ 1907. године јављано је да ће „свих десет хиљада да полети у Отаџбину” чим буду позвани – 187, 571).
У једном свом краћем раду о организовању српског исељеништва у Сједињеним Државама, Владимир Гречић каже да нема тачних података о броју српских исељеника пре Првог светског рата. Исто тако, не постоје ни званичне статистике за исељенике из Србије, Маћедоније и Црне Горе, док су статистике на територији под Аустроугарском вођене према административној подели и крајње нетачно. „Мноштво српских младића с територије Аустро-Угарске одлазило је у веома младим годинама да би избегли војну обавезу. Али, пошто за улазак у САД нису биле неопходне тачне личне исправе, сви они нису могли бити регистровани ни бројчано, а камоли по народности којој су припадали. Увелико се у то време меша и замењује појам националности с држављанством, а усељеници су се великим делом декларисали као Аустријанци, било из неукости или да не би имали непријатности када се буду враћали у завичај” (55, 279); њима тада није сметало што су називани „ауштријаки” или „аустријаки”. Осим тога, кад се упореде статистике вођене у Хрватској, Славонији и Далмацији (одакле је исељено највише Срба) с подацима бродских компанија о издатим картама за САД у појединим годинама, показује се да је „одлазило преко 30-40% лица мимо званичних уреда Аустро-Угарске” (55, 278).
Прихватајући Слијепчевићеве податке о српским усељеницима у САД као објективне (што чини и више других истраживача), Гречић помиње и „доста произвољне” процене Павла Хаџи-Павловића, Пупиновог сарадника и секретара, који мисли да је 1909. године у Америци живело око 100.000 Срба и Црногораца, од чега 20.000 из Црне Горе, а остало из Аустроугарске (55, 278-279).
Мајкл Боро Петровић, врло квалификован да расправља о овој теми, пише да се „српска имиграција у САД драстично смањила за време балканских ратова и наново за време Првог светског рата. Хиљаде младих Срба тада је добровољно отишло из Сједињених Држава да се бори за српску ствар. Иако већина њих никада раније није видела Краљевину Србију, били су вођени дуго одгајаном љубављу према отаџбини и епском традицијом саможртвеног хероизма… Многи су погинули, а многи од преживелих готово да се никад нису враћали у САД. После ових ратова, број Срба који су емигрирали у Сједињене Државе знатно је пао у односу на некадашњи. Аграрна реформа из 1919. године и индустријски раст у новоствореној Краљевини СХС (Срба, Хрвата и Словенаца) обећавали су бољи живот у ослобођеној отаџбини. Рестриктивни имиграциони закони које је Конгрес (амерички – ИП) донео 1921. и 1924. године дали су Југословенима, што значи и Србима, врло ниску квоту, тако да је све то обесхрабрило емиграцију. Велика депресија из тридесетих година донела је ново одвраћање; неки од старијих Срба чак су се вратили у домовину” (107, 920). Према запису Мирка Косића из 1925. године (135, књига II 59-61), „контингенат дозвољеног усељавања из наше Краљевине био је 1923 округло 6.000, а 1924 само око 600”.
Има ли се све то на уму, процена коју је 1937. године сачинио Иван Младинео, састављач Националног индекса хрватско-словеначко-српских организација, да је 1937. године у Сједињеним Државама било око 500.000 Хрвата, 300.000 Словенаца и 200.000 Срба, изузетно добија на значају. „Колико год ове процене биле грубе, оне вероватно одговарају реалности”, кажу М. Б. Петровић и Џ. Хелперн (107, 918), што би, посредно, могло значити да је приближно исто толико, или тек нешто мање Срба било у Сједињеним Државама и уочи балканских ратова.
А ако неко жели да објективно вреднује све расположиве податке о српским и другим јужнословенским исељеницима у Сједињене Државе, не би смео да занемари ни саопштење Николе Ђоновића у једној социолошкој студији из 1929. године, да њихов број „данас износи преко 650.000, док је некада прелазио и преко једног милиона” (42, 4); реч „некада” може се само односити на период између анексионе кризе и Првог светског рата.
