Непуних седам година по окончању српских ослободилачких ратова (и поред тога што је предратно српско исељеништво смањено одласком великог броја добровољаца на српско ратиште), Мирко Косић запажа да српских усељеника у Сједињење Државе има око 100.000 и да су они „из свих крајева: из Босне и Херсеговине до 25.000, из Хрватске-Славоније 25.000, из Војводине 20.000, из Црне Горе 8.000, из предкумановске Србије једва која стотина, остало из Јужне Србије, Боке и Далмације”. Све ове цифре он извлачи из става да „изгледа да је најтачније тврђење Бенка Бојничког да у Сједињеним Државама живи округло 500.000 пореклом Југословена, у Канади око 20.000, у Јужној Америци до 50.000, у Аустралији и Новој Зеландији до 3.000, у Јужној Африци једва 500 итд. Исељеника ван отаџбине имамо до 700.000, ван Европе око 600.000, раштрканих на огромном простору, под веома различитим економским, географским и кугтурним приликама, и у веома различитом степену асомиловани, па већ и политички натурализовани” (135, 59-61).
Исељеништво у Јужној Америци и Аустралији. О јужнословенским колонијама у Јужној Америци мало је података, а записа о њиховом националном саставу и нема. Љубо Леонтић, члан Југословенског одбора „задужен” за Јужну Америку, на једном месту само узгредно саопштава да „у Северној и Јужној Америци има око један милијун Југословена, а све су то, у главном, здрави мушкарси, за рад и за борбу способни” (45, 20). Други пут, извештавајући о прикупљању добровољаца, он каже „да на Пацифику и нема наших људи више од пет-шест хиљада. Скоро искључиво Хрвати са далматинских отока и из Дубровника… На Атлантику је око неких петнаест- -двадесет хиљада. Осим Далматинаца, добрим делом помораца, велики је број земљорадника из Црне Горе, Хрватске, Босне итд. Мало је Србијанаца. Срео сам само поједине” (12, док. 182, 289). Средином 1916. године Миће Мичић, члан Југословенског одбора, просењивао је да је у Чилеу, Боливији и Перуу живело 6-7.000, а у Аргентини око 25.000 Југословена, већином Хрвата (12, док. 144, 242-243). Нешто је „млађи” запис Анте Трумбића да „тачне статистике о нашим колонијама нема а по приближном рачуну ваљда ће их (бити) испод сто хиљада те су растурени по свим државама Јужне Америке” (12, док. 88, 130). Марцел Колин, секретар привремене управе Југословенске народне одбране у Јужној Америци, још је шкртији у подацима, пошто ни на једном месту не казује колико Хрвата, Срба или Словенаца има на том континенту. Он се једино задовољава констатацијом да „славенски живаљ у Антофагасти као и Пунта Арени сачињавају искључиво Хрвати из Далмације – од тога 90% они са отока Брача”, додајући да се само на пространој пампи око Розарија „наш народ… у броју од преко 10.000 бави пољодјелством” (43, 10). Разлог за прећуткивање података о националном саставу јужнословенског исељеничког света они највероватније налазе у чињеници да је проценат пријављених добровољаца из хрватских и словеначких редова безначајан у односу на Црногорце, на пример, који су се пријавили скоро до последњег. Леонтић је чак сматрао корисним да поручи оним Хрватима и Словенцима „који су још одијељени међусобно и који стоје далеко од југословенства… нека… не шаљу паре Аустрији да их она употријеби опет против нас” (45, 31). Они, истина, не помињу колико је Црногораца тамо било, али се из информације да је 3. августа 1914. године у Буенос Аиресу одржана народна скупштина Хрвата и Срба, може закључити да је у Јужној Америци био велик број „словенских” колонија и да је међу Колиновим „Југословенима” било и Срба (43, 13).
Доказ да је тамо заиста било Срба (и Црногораца) налазимо у двама писмима Миће Мичића упућеним његовим сарадницима у Југословенском одбору. У првом, послатом почетком октобра 1915. године, пише да је у Аргентини нашао бар 1.400 Црногораца који би, да имају средстава, одмах кренули на ратиште. „До данас још нијесам наишао на Црногорца, а који није љут што не може у рат, те псује да су занемарени. Положај Црногораца у Буенос Аиресу кроз један мјесец бити ће невољан, јер ће престати градња нове луке, код које су они највише намјештени” (12, док. 141, 235). У другом, писаном средином 1916. године и упућеном Иви де Ђулију, такође члану Одбора, недвосмислено назначује да у Чилеу, Боливији и Перуу „бити ће Југословена једно 6-7.000”, а у Аргентини око 25.000, „већим дијелом Хрвата, има нешто и Срба, Словенаца врло мало” (12, док. 144, 242-243).
Почетком октобра 1916. године стигао је у Јужну Америку Шпиро Познановић, човек коме је била поверена мисија за скупљање добровољаца. Ослањајући се на своја прва сазнања о тамошњим приликама, он је у разговору са британским послаником у Буенос Аиресу проценио да „укупан број Срба и Црногораца у републици Аргентини не премашује три стотине” (12, док. 153, 255). Но, према једном реферату о добровољачком питању у Јужној Америци, сачињеном крајем марта 1918. године у српском Министарству спољних послова на Крфу, Познановић је за непуна три месеца, до краја исте године, уписао око 3.000 добровољаца. У тој цифри налазило се око 250 већ пријављених Хрвата, док су преостали скупљени међу пољопривредним радницима, већином Црногорцима (12, док. 186, 296). Средином фебруара 1917. године, Познановић је брзојавио у Париз да „недостатак лађа чини немогућним превоз три хиљаде Срба и Црногораца” (12, док. 171, 278), а 25. марта исте године да је „Црногораца овде највише, има их преко три хиљаде и скоро би сви кренули да не дође забрана Црногорске владе и француске владе да их не шаљем” (12, док. 170, 274).
Незнатан број српских исељеника налазио се и у Аустралији и Новом Зеланду. Почетком септембра 1916. године интерпретиран је податак званичног представника српске војске у Француској да на Новом Зеланду има 1.000 Југословена спремних да добровољно крену на фронт (12, 311), а мање од пола године касније српско Министарство војно извештава Пашића да располаже информацијама о могућности да 1.500-2.000 добровољаца крене из Аустралије и Новог Зеланда (12, док. 193, 313).
Укупно српско исељеништво. Кад се заузео да српске парохије по Америци стави под окриље Српске православне цркве, Пупин је у једном писму патријарху Лукијану Богдановићу, датованом 29. маја 1912. године, написао да „у Сједињеним државама Северне Америке има око 150.000 православних Срба, највећи је број из Аустро-Угарске, живе у колонијама од којих само око десет њих имају црквене општине са свештеницима” (66, 10. наставак). Мора бити да се на исти извор ослонио и Србобран кад је четири месеца доцније написао да „има нас преко 150 хиљада растурених по овом широком континенту” (95, 27. септембар/10. октобар 1912). Првих дана јануара 1913. године Пупин је говорио о милион исељених „Јужних Словена из Босне, Херцеговине, Далмације, Хрватске, Словеније и јужног дела Мађарске” које је у Сједињене Америчке Државе дотерало сиромаштво (53, 336), а у тој цифри, макар колико она била епски заокружена, било је места и за приближно 600.000 Хрвата и Словенаца и за око 200.000 Срба, у које треба урачунати и Србе из Црне Горе и Србе из Маћедоније. Из тако „грмена великога” заиста није било „изаћ трудно” оном броју Срба који су добровољно похитали у Црну Гору и Србију да допринесу освајању слободе.
Из свега наведеног може се, дакле, закључити да се уочи балканских ратова налазило у Северној Америци: више од 20.000 Црногораца; једва која хиљада Срба из Србије; око 24.000 Срба из Јужне Србије (Маћедоније), у новије време званих „Македонци”; приближно 150.000 Срба из српских крајева под Аустроугарском. У Јужној Америци налазило се око 3.000 Црногораца и врло мало Срба из српских крајева под Аустроугарском. У европским земљама налазило се око 3.500 Црногораца и нешто више од тога у Египту, Малој Азији, Јужној Африци (углавном у Трансвалу) и у Цариграду (у европској Турској).
И, без обзира на све супротстављености у расправама о броју исељеника и могућем броју добровољаца, неспорна је истина да је војнички потенцијал српског (и црногорског) исељеништва у Сједињеним Америчким Државама био завидан и уочи обају балканских ратова и уочи Првог светског рата. И Србија и Црна Г ора, ова друга нарочито, из њега су црпле додатну енергију, и физичку и моралну. Бројни су разлози што та снага није до краја искоришћена, а све оно што су српски добровољци показали у ослободилачким ратовима 1912-1918. године служи на част и сваком добровољцу појединачно, и српском добровољачком покрету у целини, и српском националном бићу.
