У Америке, грлом у јагоде. Док су се политичке власти договарале о начину на који српска страна може приступити купљењу добровољаца, Прибићевић је већ био у Сједињеним Државама, а Познановић у Јужној Америци. И један и други били су по вољи Југословенском одбору, пошто се очекивало да Прибићевић буде „предводник наших добровољаца”, а на Познановића се рачунало као са „представником г. Прибићевића и Југословенског одбора” (12, док. 145, 245). Прибићевић и Познановић одмах су кренули с агитацијом, али ефекта није могло бити без новца; пријављени добровољци морали су чекати на претходно подмирење транспортних трошкова до Солуна. С истим проблемом суочили су се и добровољци с Новог Зеланда, којих је, према информацијама датим Јовану Јовановићу Пижону, новом српском посланику у Лондону, било „до 1000” (12, док. 76, 102). Мада је ђенерал Рашић извештавао да је француско министарство финансија отворило кредит код конзулата у Њујорку и Буенос Аиресу, Јовановић је од своје владе тражио нову интервенцију за исту ствар. Код француског министра финансија посредовао је 26. октобра и његов колега из француског министарства рата, који је заиста савесно заступао српске интересе. Позивајући се на став ђенерала Жофра да српској војсци, која је током борби у Маћедонији претрпела велике губитке и која због недостатка резерви не може одржати своје бројно стање, треба омогућити да регрутује добровољце у Америци, министар „хитно и тајно” тражи да се кредит одобри. Он чак предлаже да „због потребе и у циљу добијања времена Ви бисте могли да размотрите није ли могуће да се одмах стави на располагање српским генералним конзулатима у Њујорку и Буенос Аиресу извесна сума као аванс с напоменом да ће се касније све регулисати” (12, док. 77, 103). Коначно, српско Министарство иностраних послова извештено је 1. новембра да ће „сутра ставити телеграфски на расположење нашем консулу Њујорка и француском посланику у Буенос Аиресу” аванс од два милиона франака за потребе тамошњих српских мисија.
Мора бити да су Прибићевић и Познановић стално наилазили на сметње у свом раду, не само финансијске природе, јер 14. новембра посланик Веснић тражи од председника француске владе да им помогне преко својих амбасадора у Сједињеним Државама и Аргентини. Најпре, Прибићевићу и Познановићу треба омогућити да на најједноставнији начин користе средства из додељених фондова, а затим, „било би пожељно” да амбасадори обавесте своје конзуларне представнике у обема Америкама о садржини српске мисије, „препоручујући истовремено олакшице за обављање њихових задатака” (12, док. 79, 104).
Без обзира на препоруке, показало се да подршке није било ни од руског ни од енглеског посланика у Буенос Аиресу. Први, са немачким презименом Штајн, изјавио је да није у стању да предузима било какву званичну акцију против Аустрије, а други, у телеграфској поруци свом министру спољних послова грофу Балфуру, није крио да не би „осећао склоност према било којој акцији овог посланства у име аустријских Југословена”, као што би и сваки његов корак „у виду помоћи овим, технички, аустријским поданицима да крене у Србију и боре се против Аустрије био протумачен од стране аргентинске владе као чин који компромитује неутралност ове земље”. Истим телеграмом Балфур је обавештен да „г. Познановић наглашава да је схватио какве тешкоће постоје у регрутовању међу Југословенима, нарочито онима у републици Аргентини. За време разних епизода рата изгледа да се расположење ових људи променило у погледу непријатељства према њиховој мајци земљи – Аустрији. Он сада верује да (се) међу њима појавио страх да у нагодбама после рата неће доћи до потпуног уништења хабсбуршке династије. По овом питању они са пола срца прихватају могућност транспорта у Солун и придруживање српским редовима. Г. Познановић је зато убеђен да је за њега најбоље да у потпуности искључи аустријске Југословене и да се ограничи на »bona fide« Србе и Црногорце који нису аустријски поданици. Он осећа недостатак поверења међу аустријским Југословеним уопште, и боји се да би многи који крену у Европу, могли у току пута да се предомисле” (12, док. 154, 253-254).
Ипак, Познановић је рекао британском посланику да ће отпутовати у Чиле „како би средио одлазак више од три стотине Хрвата у чији интегритет и мотиве има дубоко поверење”; вероватно се ту ради о оним добровољцима који су се пријавили у Легију још 1915. године, али не зна се да ли су они уопште отпутовали у Европу. Посебан Познановићев проблем био је у чињеници да број пријављених добровољаца у Јужној Америци већ више од годину дана није успевао да прескочи цифру од триста. Иако Милостислав Бартулица, уредник Југославенске Државе у Антофагасти, рачуна да на том континенту „свега има Југословена нешто преко 20.000, не и више”, да се „при првој пропаганди за Легију, пред годину дана”, пријавило свега триста добровољаца, али да би их се могло скупити око 5.000 (12, док. 147, 247-248), потенцијални добровољци мисле сасвим друкчије: „Нас има овдје много који бисмо ступили у легију, али… наша су мјења, да би ми више служили Домовини послије рата, јер како је свакому уопће познато да младости више нема, већина погинула у Аустрији, а у Србији по готову све, а створи ли се Југославија а будне ли јој пркосити Италија тко ће јој скочити у помоћ? а докле се створи нова генерација могла би опет наша нова ЈУГОСЛАВИЈА пасти у чије руке из којих се неби можда више извукла, а будне ли младости то би се све можда спријечило” (12, док. 146, 246).
Не помињући овај „добровољачки” изговор, председник Југославенске народне обране Пашко Бабурица 21. октобра реферише Одбору у Лондону да „са свих страна зачеше одушевљени одазиви”, а појединци наговештавају „ликвидацију својих трговина, напуштање трговачког мјеста и слично”. Мада се у Обрани добро знало да добровољаца нема, Бабурица пребацује одговорност на другу страну: пошто Познановић тада још није знао да ли је одобрен кредит за превоз добровољаца, „ми видећи све то и у договору са самим г. Познановићем обуставили смо за сада сваку агитацију” (12, док. 148, 249). Мора бити да никаквог договора није било, јер само десетак дана касније Пупин преноси Познановићев извештај српском Министарству иностраних послова да се „у Јужној Америци јавило четири стотине људи”, са питањем да ли је одобрен кредит за превоз добровољаца до Европе (12, док. 150, 251).
