Други југословенски збор у Питсбургу. Са немалим проблемима срео се и потпуковник Прибићевић у Северној Америци. У једном извештају о свом дотадашњем (двомесечном) раду на прикупљању добровољаца, као прво, вероватно и најтеже, он истиче своје запажање „да је завађеност између Срба много већа него што смо знали и да између њих и Хрвата нема довољно додира ни споразума у раду”. Српски сукоб тицао се крајње нетрпељивости између Михајла Пупина и Паје Радосављевића, двојице истакнутих вођа двеју најјачих српских организација у Америци, а све се то преносило и на односе између Слоге и Србобрана и, чак, на стварање посебних струја у овим савезима. После бројних контаката на разним странама, Прибићевић је дошао до закључка да Пупинов утицај на савезничку дипломатију није велик, те да би српској ствари користило уколико би Србија у Сједињеним Државама имала свог посланика. „Што се тиче консулата он као и да не постоји. Њиме управља Павле Хаџи Павловић, Пупинов секретар, а Пупин никада скоро у њ и не долази. Не улазе у њ ни Срби сем пупиновци, а од Американаца нико и никада”. По Прибићевићевој оцени, Пупин није особа коју би српски свет у Америци, такав какав је, понајчешће у међусобној завади, прихватио као неприкосновен ауторитет, „јер он стоји у борби овде са једним делом народа тако страсно да се туже по американским судовима” (12, док. 98, 152-165).
За разумевање целог спора сасвим је небитно и признање једног од Пупинових противника да су пред америчким судовима сукобљене српске стране биле неравноправне: „Па ето, изађосмо на суд Пупин и ми тужиоци. Пупинов адвокат пита га: је ли он толико година професор на Колумбија универзитету, је ли написао те и те расправе и књиге, је ли он учинио те и те изуме, је ли члан тих и тих друштава, а Пупин на све одговара: јесам. Он – да се окрете нама тужиоцима, пита за наша имена и занимања. Како је била нека незапослица, половина нас беше без посла. Ја сам стајао крајњи на левом крилу, те се неприметно изгубих из суднице” (66, 5. новембар 1994).
У настојању да око југословенске идеје окупи све јужнословенске исељенике у Сједињеним Државама, стално истичући да све ради у договору с Пашићем, Прибићевић је после једномесечних интензивних контаката на разним странама успео да водеће људе у српским и хрватским удружењима убеди у неопходност једног заједничког програма за активно суделовање у југословенском покрету. Добрим делом захваљујући и његовом деловању, за 29. и 30. новембар 1916. године сазван је већ неколико пута одлагани други југословенски збор у Питсбургу. У позиву за збор инсистирало се на исељеничкој жртви за ослобођење домовине и на спремности свих да се после рата врате у слободну и срећну домовину. Наравно, Хрватски савез позивао је своје чланство да у Питсбург пошаље своје представнике и „да се тако чује и Ваш глас… за слободу наше Хрватске”, а Хрватски гласник из Питсбурга очекивао је од збора да „употпуни рад првог сабора (у Чикагу – ИП) и да створи неки темељ за суставан рад у овој Републици” (34, 11о).
Мада је залагање за „слободну” Хрватску и „Републику” (по претпоставци: самосталну) било усмерено против Краљевине Србије и, очигледно, у свему одударало од јавних изјава Југословенског одбора, српски представници као да све то нису примећивали. Због тога се и могло десити да кризу у односима између Југословенског одбора и српске владе, која, несумњиво, није ишла у прилог ни једној ни другој страни, Трумбић успева да превазиђе, барем привидно, непосреднијом „кадровском” сарадњом. Он је, наиме, крајем 1916. године предложио Пашићу да у Југословенски одбор уђе српски министар Стојан Протић, а да на Крф, као представник Одбора, дође Динко Тринајстић (71, 195). Пашић је тај предлог прихватио и већ од почетка 1917. године све одлуке Југословенског одбора, макар какве оне биле и макар колико оне биле против српских интереса, доносе се уз неформални благослов српске владе.
На другој страни света, у Америци, Михајло Пупин није крио да се збор у Питсбургу одржава по жељи Југословенског одбора у Лондону, а врло се трудио и да српске исељенике увери како је тај Одбор „оно право”:
„Југословенски Одбор је данас прави представник југословенског народа из досадашњих јужних крајева Аустро-Угарске… Он је носилац воље тога народа да буде слободан и уједињен са Србијом и Црном Гором у једну јединствену народну државу (и) најјачи доказ да није Србија из завојевачких разлога тражила своје државно проширење, кад је усвојила југословенску идеју, него да је она пожртвован носилац и извршилац велике мисли и жеља свих Срба, Хрвата и Словенаца, да се ослободе и сједине у једну државу у којој ће сви њени делови и чланови бити равноправни. То је мисао ослободилачке борбе јуначке српске војске, то је програм који је усвојила Српска народна скупштина, то је програм који је прокламирао престолонаследник Александар… и Пашић, а то је програм који је Југословенски одбор у Лондону са највећом устрајношћу и успехом ширио у нашем народу и у цивилизованом свету. За ту велику мисао треба да се заложе свим силама сви свесни Срби у Америци, а нарочито друштва Савеза сједињених Срба »Слога« и да сложно са свесним Хрватима и Словенцима раде и искажу јединствену вољу целокупног југословенског народа да у слободи буде јединствен” (34, 110-111).
Пупинов ауторитет несумњиво је допринео да се сва већа српска друштва појаве у Питсбургу, али то је истовремено и доказ да велики српски интелектуалци, не схватајући суштину аутентичних националних интереса сопственог народа, не могу избећи своју одговорност и кривицу за бројне заблуде и поразе истог тог народа у великим историјским ломовима.
Југословенски одбор није имао потребе да се посебно обраћа свим исељеницима, али је зато своју посланицу упутио збору. Њега је „ванредно обвеселио глас да се… састаје Велики збор делегата југославенске браће у Сјеверној Америци” и да ће то бити знак „народне свијести свих честитих Срба, Хрвата и Словенаца с те стране оцеана”. Без обзира на те формулације, посланица одише духом сепаратизма. На једној страни говори се о „моћним савезницима и племенитим пријатељима Србије и цијелог нашег народа”, а на другој, исти ти савезници „поставили су циљ овом рату: слободу и независност малих народа”. Са становишта Југословенског одбора, „дужност је малога народа, као што је наш, да разумије величину ове идеје и да уједињујући се… истакне своју унутарњу снагу као најбољи доказ и најсигурније јамство своје способности за трајан и самосталан живот”. Као потврда таквог става, њему служи чињеница да је „малена Србија стекла признање и пријатељство својих савезника, колико храброшћу своје војске, пожртвовношћу свога народа и вјерношћу савеза у најтежим данима искушења” (34, 112). Мада се може учинити да се суштина поруке тиче свих, јасно је да се она односи искључиво на „наш” народ, хрватски, и на његову жељу за „самосталан живот”.
