На збору у Питсбургу учествовало је преко шест стотина представника свих већих српских и хрватских исељеничких удружења из Канаде и Сједињених Држава, као и представници Југословенске народне обране из Валпараиса. Неколико словеначких делегата представљало је малобројне словеначке свештенике, није било представника великих потпорних организација, а одсутна је била и већина хрватског свештенства. Заслугом Милана Прибићевића, његовим посредовањем и трудом, једино су српска друштва била у целини заступљена на збору.
Најважнија питања о којима је збор расправљао тицала су се „пропасти српске војске” и уласка Италије у рат. Милан Марјановић, члан Југословенског одбора и човек који је био spiritus movens збора, излажући основну политичку линију југословенства оценио је и ратни неуспех Србије: „Материјално прегажење Србије за наш народ има значење највеће побједе, јер иако је Србија на тијелу страдала, њена и наша ствар стоји у свијету данас боље, него би стајала послије ма како велике извојеване битке; а стоји свакако сто пута боље од ствари њезиних привремених побједиоца”. Спас „хрватских и словеначких земаља” од Италије налази се у заједничкој борби са Србијом и осталим савезницима, при чему се у Одбору подразумева да су српски крајеви под Аустроугарском „хрватске земље”.
Збор у Питсбургу изјаснио се у корист државног и народног јединства Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића, а Југословенски одбор прихваћен је као „представник нашега народа из Аустро-Угарске и тумач његове борбе за слободу и за уједињење са осталом браћом”.
Са гледишта Југословенског одбора, највећа вредност резолуције из Питсбурга састоји се у томе што су српски исељеници у Америци прихватили став да „неоспорива народна истовјетност Хрвата, Срба и Словенаца, која мора да буде основица свега рада свакога Хрвата, Србина и Словенца, без обзира на политичке, социјалне или вјерске разлике, изједначава Хрвате, Србе и Словенце свагдје и у свему и истиче југославенску мисао и има као ознаку скупности и недјељивости народа… све лијепе врлине и тековине, којима се поједина племена поносе и сливају у ту скупност”.
Макар колико се поједини тумачи југословенства трудили да ову формулацију представе као „синтетично и прогресивно југословенску”, одлуке збора су наглашено хрватске, а његов основни задатак био је да Југословенском одбору створи финансијску базу у Сједињеним Државама. Отуд, кад је формирано Југословенско народно вијеће, поред декларативног старања о „истицању, одбрани и провођењу народног јединства Хрвата, Срба и Словенаца”, у први план истакнута је његова обавеза „да подупире морално и новчано политичке акције Југославенског одбора у Лондону”. О политичким акцијама српске владе, а нарочито о војничким активностима српске војске, нема ни речи (34, 113-118).
Било како било, изабрани председник Југословенског народног вијећа Анте Бјанкини, у једном поверљивом писму од 7. децембра исте године, похвалио се Трумбићу да се „свакако постигло… једно, реорганизација и судјеловање Срба”. Било је то много више но што су уз Одбор стале Хрватска народна заједница и Хрватска заједница из Илиноиса, које до тада „још не допринијеше ни цента” (34, 119).
Са Прибићевићевог становишта, барем према једном његовом извештају писаном на самом почетку децембра 1916. године, Србе је требало „увести у неку организацију са Хрватима” не би ли се на тај начин њему, Прибићевићу, обезбедило код Срба и Хрвата „неко централно место које ће примити на себе надзор над извођењем враћања и слања људи у Европу” (12, док. 98, 155). Прибићевић тада није могао а да оптимистички не искаже како ће даље тећи његов рад и какви су му изгледи на успех: „Познавајући душу нашу народну која је у основици добра и свестан јачине акције коју сам развио и својег личног утицаја на народ кроз који пролазим, који је у већини из Хрватске па сам му близак, имам рођака у њему, а код свих угледа, и јачине организације коју стварам, надам се ипак да ће се моћи током 1917. из Северне Америке кренути на Солун до 10.000 људи. Узео сам мањи број, јер је боље рећи мање, а створити више” (12, док. 98, 160).
