Кад је већ тако било, може се сматрати логичним што је г. Министар пољопривреде, примивши “препоруку” од Краљевске банске управе, нашао “да су жалбени наводи правилно цењени и образложени у одлуци Кр. Банске управе… пошто жалилац није добровољац признат по Закону о добровољцима, пошто није земљорадник већ регулисани државни чиновник, није на земљи насељен већ у Новом Врбасу и пошто земљу не обрађује сам него брат му Дане”. Преостало је само да се 17. децембра 1936. године потврди решење Краљевске банске управе, а жалба Буде Косовца одбаци.
Косовац није мировао, већ се 4. јануара 1937. године, посредовањем Комисије за ликвидацију аграрне реформе, обратио Министру пољопривреде: “Уверен сам, Господине Министре, да је ретко која жалба била тако образложена као моја… па ипак је та моја жалба одбијена Вашим решењем… као неумесна и неоснована на Закону.
Последица Вашег решења, Господине Министре, је та, да је Комисија у Новом Саду донела одлуку… с којом је моју одузету земљу доделила неком (другом) добровољцу. Тако сам ја на овај начин решен сваког права на земљу као добровољац, премда питање мојег добровољачког својства још није решено од стране Државног савета.
Поред свих изнетих и оправданих разлога у мојој жалби, коју сте одбили као неумесну и на закону неосновану, непобитна је чињеница, да у актима постоји Уверење Државног Савета… са којим сам доказао, да сам поднео тужбу за обнову спора против пресуде Државног Савета… Комисија у Новом Саду поред приложеног Уверења Државног Савета тражила је извештај по мојој ствари, те је Државни Савет известио, да је моја тужба заиста примљена и да се налази у раду. Министарство пољопривреде тражило је од Државног Савета неколико пута податке по мом предмету… те је Државни Савет одговорио 10. децембра 1936. године… да се тражењу не може удовољити још за неколико дана, кад ће предмет бити решен.
Господине Министре! Ваш референт у Министарству, који је решавао моју жалбу, пренаглео се је, и неколико дана није хтео сачекати, да Државни Савет донесе коначну одлуку по мом добровољачком својству… Ради тога ствар ми је још више неразумљива, кад само Министарство Пољопривреде тражи податке од Државног Савета неколико пута, па баш онда кад се је уверило да су моји жалбени наводи тачни, то исто Министарство доноси одлуку баш противно доказу којег сам ја придонео као и доказ у извештају Државног Савета који актима прилежи, а који је у моју корист.
Господине Министре, ја сам несретним случајем одбијен од Министарства Војске и Морнарице ради тражења добровољачког својства, али кад сам све истрошио да би пронашао људе који су били са мном као добровољци, тад ме је снашло друго зло, те сам изгубио рок за доказивање и остао ми је једини спас, да затражим код Државног Савета обнову спора, а то путем тројице заклетих добровољаца, који су са мном скупа ратовали. Ја сам уверен да ћу на таковим доказима задобити своје добровољачко право, које ми је до сада остало непризнато и на тај начин прибавити задовољштину за све што сам жртвовао за ову отаџбину.
Ја Вас молим Господине Министре, да дозволите обнову поступка и ставите ван снаге Вашу одлуку… те обуставите целу ствар још за неколико дана, до коначног решења мог добровољачког својства од стране Државног Савета. Ако будем одбијен од Државног Савета, тад не тражим никакво право ни заштиту у погледу уживања земље…”
Комисија за ликвидацију аграрне реформу доставила је 20. јануара Косовчеву молбу Краљевској банској управи, а ова је осам дана касније проследила Министарству пољопривреде. Неколико дана касније, Министарство је од Државног савета затражило извештај да ли је разматран Косовчев захтев за обнову спора; Државни савет, под бројем 4843 од 25. фебруара 1937. године, одговорио је да је Косовчева тужба на пресуду број 26891 од 3. октобра 1935, одбачена решењем Д.С. број 637/36 од 12. новембра 1936. године.
Преостало је само да се Буде Косовац обратним путем извести о пресуди Државног савета. Комисија за ликвидацију аграрне реформе из Новог Сада затражила је 15. марта да општинска управа у Новом Врбасу саопшти Косовцу “да је његова молба за обнову поступка одбијена, те се молба за обнову поступка код Министарства пољопривредне одбија”. Косовац је 4. априла потврдио да му је садржина решења саопштена, а 8. априла 1937. године његов предмет стављен је у акта.
Административним путем, непуних двадесет година после Великог рата, избрисан је још један српски добровољац.
Због свега тога намеће се утисак да се у свим случајевима административног натезања са српским добровољцима никад није радило о признавању добровољачког статуса, него о елементарној потреби да се некоме од њих не призна право на земљу.
Баш као што је то учињено и у случају Николе Васова Мандарића, добровољца из Врепца, код Госпића, односно његовог сина Петра Мандарића, настањеног у Београду, студента шумарства, који је наследио очево добровољачко право; прво један па други, они су користили 8 к.ј. 976 кв.хв. земље у Степановићеву и поткућницу од 800 кв.хв., али је Петру и једно и друго “коначно” и неопозиво одузето, “пошто на истој кућу није подигао и није се населио”.
И тако даље. У свега петнаестак редова, Ђорђе Станић пише о добровољцима Сими и Сави Грбићу, “браћи у неком колену”. Први од њих, Симо Јованов, рођен 1888. године у Суваји код Босанског Петровца, у добровољце је стигао из руског заробљеништва, а други, Саво, родом из Лике, “први пут за добровољца долази из Америке. Али га Аустроугари заробе и пошаљу у логор у плен. Одатле, после годину дана, Саву шаљу… на руски фронт, где се после заробљавања, поново јавља за добровољца, сада по други пут. Симо Грбић је стигао на Солунски фронт, али Саво није. Разболео се у Мурманску и (тамо) остао све до 1919. године. Иако је био »дупли« добровољац, није му признато својство добровољца. Такви су били прописи. Јер, сви који су били добровољци у Русији, чак и они који су се борили у Добруџи, ако нису дошли на Солунски фронт, нису добили тзв. добровољачке компетенције”(174, 466). Из Станићевог записа не види се како је и где Саво био заробљен, али је јасно да је то било прве ратне године и да је админитрацији, пошто није располагала добровољачким списковима из тог периода, најлакше било да пренебрегне Савин долазак из Америке. Мада Станић не казује од кога је преузео причу о Грбићима, она се мора сматрати веродостојном, утолико пре што је Симо био надељен земљом у Липару и што је својим сељанима, у разним приликама, морао помињати “добровољачку” судбину свог “брата у неком колену”; његова прича тако је и доспела у јавност. Осим тога, користећи свој ненаведени извор, Станић истиче да су Симо и Саво “причали исту причу о томе како је Саво два пута постао добровољац”.
