Ко је то био против добровољаца. Због свега што смо у овом поглављу навели, намеће се утисак, и извлачи недвосмислен закључак, да се у свим случајевима административног натезања краљевске власти са српским добровољцима никад није радило о недоумици да ли су односни захтеви за признавање добровољачког статуса оправдани или не, него о елементарној потреби да се некоме од њих не призна право на добровољачку компетенцију или да се неко већ признато право од некога отме најгрубљом административном силом. О таквој процедури сведочи и новински запис да је “пре неколико дана преминуо од туберкулозе коју је задобио у рату, добровољац Лазар Т. Бабић из Крупе у Далмацији. Оставља жену и незбринуту децу, а прошле године одузета му је добровољачка земља, зато што се није благовремено на њу населио. Оправдање да је болестан и да лежи на самртној постељи, ништа није могло помоћи” (175, број 10/1929).
На крају, даћемо овде и прилог Михајла Стојаковића, једног од највреднијих истраживача српског добровољачког покрета, у коме су наведени неки од видова административне зловоље према добровољцима (188, 90-93):
“Новостворена држава, »за изузетне заслуге«, Уредбом из 1919, Законом о добровољцима 1921, као и њиховим изменама и допунама 1928, у »знак државног и народног признања« доделила је сваком добровољцу, бесплатно, земљу за насељавање… а у недостатку аграрне земље одређено је да се издају државне обвезнице… исплативе на 30 година, уз годишњу камату од 4%. Међутим, бројне снаге које су тежиле разбијању тадашње новостворене Југославије и сепаратисти из Хрватске, који нису желели распад Аустроугарске монархије и стварање уједињене Југославије, свим средствима, почев од Одесе 1916, настојали су да разбију Српски добровољачки корпус, да спрече његов долазак на Солунски фронт, а после рата да онемогуће да до српских добровољаца стигну заслужена »државна и народна признања«.
Под уценом хрватских представника, да би остали у заједничкој држави, Врховна команда тадашње Војске Југославије 1919. године примила је у војну службу око 3.600 аустроугарских официра, који су у протеклом рату починили бројне злочине над српским народом у Србији, и који су »своје мачеве оштрили против Срба у Одеси«. Тадашња влада примила је и око 4.000 аустроугарских виших чиновника, који су као »стручњаци« постављени на кључне положаје тадашње »заједничке« државе… Најоданије и најверније бранитеље тадашње Југославије систематски су склањали са кључних положаја из војске, а посебно добровољце. Бројним иступима омаловажавали су углед и ратну славу српских ратника, спречавали обележавање битака и историјских догађаја из српске историје. Посебно су били омаловажавани српски добровољци, оптужени још и за дезертерство, издају цара и дате му заклетве, као и за бекство на страну Србије, и залагали се да их треба примерено казнити и понизити пред целим светом…
У циљу разбијања прве Југославије и постизања освете за пораз у I светском рату, те снаге нису бирале средства да постигну кажњавање српских ратних добровољаца. Ево неких примера:
– Иако је међу српским ратним добровољцима било преко 95% Срба (било их је и свих 98,5% – ИП), под притиском поменутих снага за председника Савеза удружења добровољаца из ослободилачких ратова Србије 1912-1918. постављен је Хрват Лујо Ловрић, слепи борац са Добруџе, који је на првој седници Удружења 1928. године, »у циљу очувања јединства ратника и народа у заједничкој држави«, ратним добровољцима забранио да се баве политиком. Та забрана, међутим, није важила за аустроугарске официре и чиновнике.
– У петочланој Комисији Министарства пољопривреде Краљевине Југославије за доделу добровољачке земље била су два Хрвата, два Немца и један Србин. У таквом националном саставу, са супротним политичким циљевима о заједничкој држави, свесно се одуговлачило са доделом земље и државних обвезница.
– Од 1919. до 1938. године, та Комисија је донела само 32.136 решења о додели земље, или годишње око 1700 решења, иако су хиљаде сиромашних добровољаца годинама, лично или преко заступника, молили да се убрза доношење тих решења и омогући им се насељавање поседа.
– Од 32.136 издатих решења, због неусловних парцела под водом, обраслих трском и врбаком, без одводних канала, без насипа и путева (Панчевачки рит, око 25.000 кј), само је око 22.000 добровољаца успело да се насели на своје поседе до 6. априла 1941. године.
– Парцеле припремљене за насељавање у Панчевачком риту од 1935. године Министарство пољопривреде Краљевине Југославије издавало је околним сељацима под закуп у своју корист. Под притиском власника – добровољаца да се населе на своје поседе или да их сами обрађују, Министарство пољопривреде донело је Решење под бр. 75490/ВИ/а, од 14. септембра 1940, у коме између осталог стоји: »Добровољцима објаснити да не могу са земљом располагати до 1. X 1941 г. иако су уведени у посед, него ће за 1940/41 економску годину добити закупнину од Министарства пољопривреде. Ради опрезности Комисија за ликвидацију аграрне реформе у Петровграду (Зрењанину) објавиће становништву околних села на уобичајени начин преко надлежних општина и путем дневне штампе, да нико не узима од добровољаца у закуп до 1. октобра 1941 године површине које Колонизациони фонд издаје у закуп« (Архив Југославије, фасцикла 67-28-262, Београд).
Располажемо копијама решења за око 10.000 добровољаца о додели земље на територији Војводине, међу којима и колективно решење Министарства пољопривреде Краљевине Југославије бр. 62.276/VIа од 26. септембра 1935. године за око 4.000 добровољаца у Панчевачком риту, чије је власнике поменуто Министарство свесно спречило да се населе на својим поседима до 6. априла 1941. године. Такође, располажемо документом за око 51.000 добровољаца, којима су уместо аграрне земље 1939/40. дате или је тек требало да се дају државне обвезнице које ни до данас нису исплаћене (Архив Југославије, фасцикла 434/713, Београд).
