Назначена листа војничких заслуга Прве српске добровољачке дивизије (и њеног команданта) била је повод добровољцу Александру Захарићу из Новог Сада да, “када све то овако стоји”, подсети министра војске и морнарице ђенерала Хаџића на обавезу да изда “једно генерално наређење за добровољце, који су се борили под Вашом командом на Добруџи и постигли онакове подвиге по Вашем сопственом признању, да се сви добровољци, који су се фактично у тој дивизији налазили и борили, а који се до данас не признају, да се признаду, те да се и они могу користити добровољачким бенефицијама, па ма их категорисали (да би се разликовали – ИП) од солунаца” (168, број 130 од 11. јуна 1921).
Траженог наређења, наравно, није било, те је добровољачка организација из Новог Сада, на самом крају октобра 1920. године, одржала протестну скупштину и прихватила једну резолуцију о добровољачким проблемима, чији је кључни захтев био “да се и добруџанима одмах дели земља за ову економску годину и да и они осете благодати за своје пожртвовање” (167, 162).
Требало је да прође више од четири године да би Застава могла јавити да је на седници Министарског савета министар војске и морнарице поднео предлог да се добровољцима са Добруџе призна добровољачко право. Предлог је усвојен и “најзад је правда победила. Признати су они људи који су много допринели, како на бојном исто тако и на политичком пољу нашем ослобођењу и уједињењу” (168, 21. јануара 1925).
Било је то у складу с оном већ помињаном представком петорице чланова Југословенског одбора од 9. јануара 1917. године којом је од председника Министарског савета Николе Пашића тражено да се и на добровољце из руског заробљеништва, а не само из Америке, примени наредба о додели пет хектара плодне земље за насељење. На полеђини примљене представке, Пашић је забележио и потписао:
“Прочитао у Седници и решили да се… сваком добровољцу, који се буде борио на фронту осигурамо 5 хектара плодне земље. О томе известити одбор” (74, напомена уз док. 127, 158).
С разлогом су, дакле, ратници са Добруџе тражили да им се призна право на добровољачку компетенцију, јер су знали да је командант Српског добровољачког корпуса ђенерал Живковић ову одлуку српске владе објавио својом наредбом бр. 122. од 24. фебруара/9. марта 1917. године, у следећем облику:
“Министарски савет под бр. 200 решио је да сваки добровољац Југословен, који се у српској војсци бори противу непријатеља, по свршетку рата добије пет хектара плодне земље за насељавање. Ако би добровољац погинуо, његово право на насеље наслеђује његова породица или онај кога он буде одредио, под условом да наследник у сваком случају мора бити Србин, Хрват или Словенац. Ово се односи на све Србе, Хрвате и Словенце па ма одакле долазили” (74, напомена уз док. 127, 158).
Црногорци и добровољачка права. Такође у вези с признавањем добровољачких права, нарочито велики проблеми искрсли су у времену кад је добровољцима из Црне Горе наметнуто да докажу своје учешће у ослободилачким ратовима. Обласном Савету добровољаца Црне Горе и Боке био је то повод да фебруара 1922. године замоле пензионисаног ђенерала Митра Мартиновића, пређашњег црногорског министра рата, “да објасни ко се за време Балканскога и Европског рата у црногорској Војсци сматра као добровољац”. Ђенералово објашњење гласило је:
“1. После објаве рата 1912. године противу Турске Империје, као и рата 1914. године против Аустро-Угарске и њених савезника, са свих страна јавили су се Црногорци ондашњој Црногорској Влади и тражили могућност за повратак у Црну Гору. Како ондашња Влада није имала могућности да овима укаже ма какву помоћ, то је депешом саопштено, да се ослобађају војне дужности и оставило им се доброј вољи и патриотизму да дођу у рат или не.
После овакве одлуке Црногорске Владе, многи су Црногорци дошли из Америке и са других страна, где су до тада били на заради, ступили су у војску и борили се противу непријатеља, те су због тога од стране Црногорског Министарства Војног сматрани као добровољци, јер нису били обавезни да дођу, а дошли су о своме трошку.
2. Као добровољци сматрана су и сва она лица која су 1912. и 1913. години као и 1914. и 1915. години са територије Аустро-Угарске Монархије (из Босне, Херцеговине, Лике, Боке и осталих покрајина) пребегли у Црну Гору и ступили у Црногорску војску и у њеним се редовима противу непријатеља борили.
3. Добровољцима сматрани су и сви младићи – малолетници из Црне Горе, који нису били у обавези по Закону да служе у војсци за време рата, али су они ипак узели учешћа у рату”.
Осим тога, ђенерал Мартиновић сматрао је да би добровољачки статус требало признати још двема групама: онима “који су добровољно по окупацији Црне Горе одбегли у Црну Гору и четнички се борили противу окупаторских А(устро)-Угарских власти”, као и такозваним националним борцима “који су по Уједињењу у 1918, 1919. и 1920. години добровољно ступили у организоване омладинске чете и борили се противу оних који су хтели да онемогуће створено Уједињење”.
Посредовањем Министарства за социјалну политику, ово мишљење прослеђено је министру војном Стевану Хаџићу, који се са Мартиновићем сложио само у првим трима тачкама, док је за оне преостале рекао да им се не може признати добровољачки статус. Администрација је брзо радила и, у складу са Хаџићевим ставом, одмах издала око три хиљаде добровољачких уверења.
Мора бити да су добровољци били незадовољни, јер је Министар војни убрзо наредио да се цео проблем изнесе пред Интерминистеријални комитет. Став овога Комитета није се разликовао од Хаџићевог: “Прве три напред наведене групе треба признати за добровољце из разлога тога што се братска Црногорска војска борила у тесноме савезу са Српском војском противу заједничког непријатеља и била тако рећи саставни део Српске Војске, те се добровољци Црногорске војске… имају сматрати као и добровољци Српске војске и истим се правима користити”.
Став Интерминистеријалног комитета био је прихваћен и у Министарском савету, тако да је 30. августа 1924. године одлучено “да се прве три групе у овоме реферату… признаду за добровољце и у спискове добровољаца уведу”.
Првог децембра 1926. године донесен је нови Правилник за извршење Закона о добровољцима, којим су укинута добровољачка права свим Црногорцима између осамнаест и педесет година старости. Признати су као добровољци само они ранији црногорски поданици “који у времену ступања у војску нису били у личној војној обавези, или који су били ослобођени личне обавезе у војсци, али само као: неспособни, малолетни или прешли године личне обавезе”. Несумњиво је да су на тај начин повређена права највећем броју Црногораца који су у време избијања Светског рата били затечени у иностранству, и који су се, мада “нарочитим решењем Црногорске Владе” ослобођени личне војне обавезе, по свом личном избору појавили на бојном пољу; и краљ Никола поручио је својим поданицима у Америци да их ослобађа поданичке обавезе, ако сами не могу доћи: “Ко може доћ добро ми дошао, а ко не може просто му било”(83, 353). Сви они стигли су на ратиште као добровољци, а многи од њих су као добровољци и погинули; административним путем није се смео мењати њихов статус, нарочито не овима последњим.
