С југословенском емиграцијом већ је било друкчије. Без обзира на то што федерализам није прошао, Супило је декларацију прихватио с одушевљењем. “У тренуцима када је због тежњи за сепаратним миром с Аустро-Угарском долазило у питање и само ослобођење Хрвата и Словенаца”, и што би свако делимично решење југословенског питања “могло довести до комадања хрватских земаља, односно подјеле Хрватске” (71, 213), чини се да је Супило највише био забринут могућношћу да буду ослобођени само српски крајеви под аустроугарском окупацијом. Ако он ипак истиче своје задовољство због чињенице да је том Декларацијом постављен “захтјев за потпуним ослобођењем и уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца”, то је само знак да је за њега “било најважније што је српска влада пристала изнијети пред Савезнике као свој програм Крфску декларацију” (71, 213).
Иако су Савезници одмах сазнали шта се то на Крфу догодило, јавних реаговања скоро да и није било. Руски посланик на Крфу унапред је обећао “потпору са стране слободне Русије”, а Французи, Енглези и Американци нису се изјашњавали, вероватно из обзира према Италији.
Карло Сфорца, италијански посланик на Крфу, пропратио је Декларацију примедбом да Италија није поменута уз остале Савезнике, али је прикрио стварно незадовољство чињеницом да је њен дух противречан Лондонском уговору. Италијанска штампа почела је да о декларацији пише тек почетком августа, а њени коментари били су најпре окренути против југословенске идеје. Владин лист Ђорнале д’Италиа, позивајући се на Мајску декларацију, писао је да Србима прети опасност од Хрвата, пошто је Хрватима и Словенцима, верним браниоцима Хабзбуршке династије, једини циљ да остану уз Аустрију. Било је листова који су процењивали да ће Италија, у будућности, на својим границама, уместо једне, имати две Аустрије, пошто би нова југословенска држава нужно морала бити противиталијанска.
Како је време одмицало мењао се и однос према Декларацији, али увек са циљем да се у њој открије италијански интерес. Неки су истицали да би Италија, ако жели да сачува своје интересе на другој обали Јадрана, морала подржати уједињење Јужних Словена. Италијански националисти подржавали су чак оснивање самосталне државе хрватско-словеначке, а Кориере дела сера био је много практичнији: “Треба да се одлучимо или да допустимо да Јужни Словени ојачају Двојну Монархију, да притискују на наше границе како би повратили изгубљене територије на другој обали, да притискују не само својим снагама и него и снагама целе Средње Европе или пак да се уједине са Србима у јединствену државу која би могла имати амбиције против нас, али би је потребе живота приморале да мисли на одбрану од Немаца, Маџара и Бугара и да због тог интереса, који је такође и наш, тражи сарадњу с нама и нашим савезницима” (71, 217).
Посебно велико интересовање Декларација је изазвала у Сједињеним Државама, међу исељеништвом. Југословенска историографија бавила се углавном реаговањем хрватске и словеначке стране, пошто је несумњиво било да су “представници неослобођених Југословена” тим споразумом добили више но што је ико разуман могао очекивати. Лист хрватске емиграције Заједничар одлично је запазио у свом уводнику од 8. августа да Декларација најављује оснивање нове државе, што, само по себи, подразумева претходно гашење Краљевине Србије. Ако је прихваћен постојећи облик владавине у Србији, само је знак да је хрватска страна морала учинити какав-такав уступак. Југословенско народно вијеће из Вашингтона, пошто је изразило солидарност са српском владом и Југословенским одбором “као законитим представником Југославена из Аустро-Угарске” својим Манифестом од 18. августа позвало је исељеничке организације да “солидарно и суставно пораде на остварењу будуће државе Срба, Хрвата и Словенаца”.
Њихово “порађивање” било би засновано на овим начелима:
“1. Слобода човјека. Независност народа.
2. Равноправност сваког човјека пред законом у свим државама.
3. Међусобна равноправност свих народа и држава.
4. Народно право и његова заштита је основица држави.
5. Сваки народ има неоспориво право да буде сав слободан и уједињен у својој, неовисној, народној држави, која има да обухвати све земљиште на којем он живи у већини.
6. Ниједан народ ни држава немају права да придрже, да траже, да присвајају ни отргну за себе ни један дио туђег земљишта у име династичких, државних или културних традиција, ни у име империјалистичких, стратегијских или економских интереса.
7. Сви међудржавни уговори морају бити јавни.
8. Рат је оправдан само онда кад је подузет за провођење или обрану ових начела.
9. Ове међународне принципе треба да сви народи и све државе солидарно проведу у живот” (34, 135-136).
Убрзо се показало да ни Југословенско народно вијеће није богзна какав репрезент хрватског исељеништва, пошто је Декларација постала мета за нападе са разних страна. Струја такозваних изјаваша обрушава се на став који говори о праву сваког народа да управља својом судбином, приговарајући да је таквом формулацијом хрватски народ оштећен, ваљда због тога што би, по претпоставци, такво право имали и Срби. Они су, наиме, сматрајући да у политичком смислу хрватски народ “никада није престао постојати, а државност Хрватске није никада прекинута нити уништена”, подржавали мишљење Стјепана Радића да уједињење са Србијом треба заснивати на жељама хрватског народа, а не на вољи неколицине политичких незадовољника, као што су били чланови Југословенског одбора. Лист хрватских републиканаца Нови Хрват исти тај став пропратио је тврдњом да југословенски потписници Декларације “јесу у служби краља и династије краљевине Србије”. Словеначко исељеништво било је још непријатељскије расположено, тако да је Словенско републиканско здружење сматрало да српска влада не може говорити у име српског народа, исто као што ни Југословенски одбор није овлашћен да иступа у име Југословена. Србија овом Декларацијом добија право да анектира остале крајеве, сматрају Словенци, а подручја која су била под Аустроугарском уласком у нову државу губе сва своја пређашња својства.
Пошто је “Југославенско народно вијеће правилно оцијенило да ће Крфска декларација изазвати велик отпор међу исељеницима” (34, 141), накнадно, 13. октобра, објављено је и мишљење Хинка Хинковића о њеној суштини. Хинковић је био један од учесника у стварању декларације, те је његово тумачење требало сматрати “аутентичним”. Он је као најзначајније питање издвојио сазив Уставотворне скупштине. “Судионици у доношењу декларације сматрали су да су овлаштени говорити у име народа само привремено, док он сам не буде могао говорити кроз своју уставотворну скупштину, која треба да буде и бит ће апсолутно суверена. Скупштина ће моћи створити устав. Тај устав не треба да буде онај и онакав каквим га замишља Крфска декларација. Конституанта, дакле народ, којег ће воља доћи у њој до изражаја, може одредити облик државе и владавине какав год жели, и она ће бирати поглавара и представнике државе. Међутим, каже Хинковић, ако се уставотворна скупштина одлучи за монархију и изабере краља, само је по себи јасно да ће тај морати прихватити устав и друге темељне законе државе. Народ путем скупштине и краљ преко санкција постају онда два уговорника. Не буде ли краљ хтио санкционирати устав, значи да одбија круну” (34, 142).
