У Србији, социолози и философи демократске школе баве се повремено и таквим темама, па Ратко Божовић каже:
„Мит је видљивим и невидљивим нитима везан са политиком и идеологијом. Политизација мита неизбежно води до злоупотребе митске свести, до њене деградације. Тамо од изворног мита и свете приче не остаје готово ништа. Митоманија и митотворство улазе у мреже политичких манипулација. Косовски мит, у коме се цар Лазар определио за царство небеско, примера ради, доживео је толика преиначења и накарадна »читања« у митополитичким интерпретацијама, превасходно због недавне прагматске политике, да више ништа од њега није остало у његовом изворном значењу, у његовим моралним импликацијама и поетским исходиштима. Национални митови су у недавној прошлости склизнули у шовинистичку бестијалност и ксенофобичне конфликте ратничког племена. Тако су ови митови обезвређени. Историјска наука имаће много посла у рашчишћавању конфузије и у историјској и у митској свести” (154, III).
По прилици, ових су петнаестак редова писани по наруџбини, не би ли онима који су се давно одрекли Косовског мита и који не презају од уступања Косова белосветским моћницима, олакшали доношење такве одлуке. А онда, као да се и сам постидео тога што је изрекао, он без увијања додаје да мит и није баш „видљивим и невидљивим нитима везан са политиком и идеологијом”:
„Мит је жив. Нико га није измислио. Нико га није »дозвао« из прошлости. То није било неопходно, јер се он изнова појављује из човекове унутрашње реалности, из смисла постојања” (154, III).
Није му, дакле, потребно да га призива политика, он се, тај српски геније, појављује у времену кад је српском народу неопходно спасење. И српски добровољци изничу и, надамо се, наставиће да изничу из митске сфере, оне коју је Божовић назвао „човековом унутрашњом реалношћу”.
Ипак, опасност је, да би предугим трајањем демократске власти у Србији, српски геније који је »свагда притицао у помоћ нашем народу кад год му је висила о концу судбина његових најживотнијих тековина«, у одсудном часу био онемогућен да српски народ спасе од биолошког уништења. Најозбиљнији разлог томе јесте нестајање таквог генија, утолико пре што је српском народу још пре више деценија отет српски језик и великодушно дарован српскохрватски; новоуспостављена демократска власт у Србији наговештавала је да ће из школа бити избачено учење тек обновљеног српског језика и да ће бити замењено некаквим »језиком комуникације«, а лако је могуће да ће исте те демократе кад се врате на власт, испунити своје обећање; српска ћирилица користи се само у случајевима кад држава расписује потернице за Србима и разоружава сопствени народ; такозвано грађанско васпитање нуди се као замена за српско православље; припадност српском народу поново се, као у стара, »интернационалистичка« времена, проглашава јединим злом на овом свету, а преосталим Србима топло се, мондијалистички, под фирмом некаквог »српског препорода«, препоручује да се суоче са својом наводном злочиначком прошлошћу.
По несрећи, таква демократска логика пролази, јер само малобројни знају, а многи то намерно превиђају, да је Теодор Павловић, знаменити српски културни посленик, једно време и секретар Матице српске, за своје животно начело узео следеће речи: »Језик, вера и народност, аманет ти Србе брате, то свето троје, то је извор чести, славе и среће твоје«.
А Ђорђе Натошевић, седам година председник Матице српске, по образовању лекар а по животном опредељењу педагог, у бризи за очување народне свести и народног поноса (183) тражио је да се у цркви и школи чешће спомињу светле и свете личности из српске прошлости; да се певају песме и пишу приповетке с националним обележјима; да се на јавним местима дижу споменици српским славним и заслужним мужевима; све то потребно је, јер „људи који не поштују своју народност и њу не негују, то су људи без свести, изгубљени. Најпросвећенији људи свију народа, били су увек и највећи родољуби, као и народ на највишем степену образовања, што је највећма осећао свој националитет’.
У српском народу, пут ка таквом идеалу могао је водити само кроз народне школе, које би понајвише пажње требало да посвете образовању и васпитању женске деце и њиховом просветљењу, у складу са биолошким разликама у људском свету и својствима и дарима које само жене имају. Према Натошевићевом схватању, жена је одређена за кућу и она, као свештеница и владичица домаћег огњишта, брине о унутрашњем реду у дому; она је одређена за мужа и од њене ваљаности и врсноће зависи срећа једне куће и фамилије, а мужа посебно; она је одређена за матер и васпитатељку и само њеним трудом, са њеног крила и њених недара, свако људско биће спознаје околни свет и од ње преузима веру и језик.
Натошевић је, дакле, непогрешиво схватио да опстанак српског народа зависи од телесног и духовног здравља младих Српкињица и од њиховог изображења за сопствену биолошку мисију. Знајући за ту вечну истину, он је поручивао родитељима да, уколико желе здраве унуке и здраво потомство, треба да најпре здраво васпитају своје кћери, пошто само оне имају Божији дар и снагу да облагороде народ, подигну невољне и оснаже најслабије. А ваљане мајке, по његовом дубоком уверењу, могу се изображавати само у домаћеваспитавајућим женским школама, јединим које су им нужне. Оставимо ли на час по страни женске науке и вештине, прилагођене телесним и духовним склоностима и потребама женске деце, у тим школама оне би се обучавале трима најважнијим наукама: науци о вери, која ће им помоћи да остваре спону између људи и Бога, матерњем језику и народним песмама, кроз које лепота народног језика највише долази до изражаја, и повесници сопственог народа, из које ће се и млада поколења и одрасли напајати љубављу према отачаству.
Истина је, и у Натошевићево време ишла су женска деца у народну школу и остајала без елементарног васпитања и образовања за породицу и отачаство, али су се деца рађала; у нашем времену, без народне школе, женска деца завршавају најразличније средње, више и високе школе и, у великом броју, остају неудате и без потомства. Нездраво васпитане, своју болест преносе и на народ, тако што он, без подмлатка, срља у сопствено уништење. Школа чији смо у Србији савременици, као да је пре више деценија ушла у тек пре десет година објављену замисао према којој су творци новог светског поретка намерни да човечанство сведу на свега једну десетину постојеће популације.
Савремени школски систем у Србији управо је заснован на тој злочиначкој логици. Натошевић је упозоравао да, ако се настави с наопаким образовањем женске деце, „ни неколико векова минути неће а нас сасвим нестати мора”. У том погледу, мора му се признати да је био велики оптимиста: на нестанак српског националног бића неће се чекати „неколико векова”, јер се већ подруг века српски народ опасно примакао линији иза које га више неће бити.
Због тога, уколико се неком чини да вреди опстати као Србин, тај неко биће принуђен да у својој земљи, под влашћу која себе назива српском и препородитељском, приступи обнови српских народних школа и српских митова у њима, почев од српске ћирилице и српских народних песама и обичаја, преко српског говорног језика, српске повеснице и српског земљописа, до српског православља и светосавља, све са циљем да се спречи биолошко уништење српског народа и да се очува српска национална супстанца, односно српско национално биће” (159, 79-81).
До тада, могло би бити, живећемо у условима које је демократски свет наметнуо не би ли се српском генију избрисао генетски редослед наследних особина, укључујући и оне (корене) из којих је увек и изнова изницало добровољаштво.
И ваља се запитати: ко ће тада помоћи српском народу, и хоће ли му уопште бити помоћи у тренутку кад судбина његових најживотнијих тековина буде висила о концу.
