Притиснута великим бројем захтева малобројних преживелих (а остарелих) српских добровољаца, Скупштина Републике Србије донела је 26. новембра 1990. године Закон о престанку важења Закона о поступању са напуштеном земљом колониста у Аутономној Косовско-метохијској области (Службени гласник РС бр. 16/90). Нешто касније, и овога пута по захтеву преживелих добровољаца, Законом о лик- видацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941. године на великим поседима у Аутономној Покрајини Војводини позабавио се Уставни суд Републике Србије, да би на седници одржаној 24. септембра 1992, изреком утврдио да његови чланови 2, 3. и 4. нису у сагласности с Уставом. Образ- ложење ове одлуке, објављене у Службеном гласнику Републике Србије број 81 од 13. новембра 1992. године, гласи:
“Решењем Уставног суда број IУ-238/89 од 16. маја 1991. године покренут је поступак за оцену уставности чл. 2, 3. и 4. Закона, наведеног у изреци.
Решење је достављено на одговор Народној скупштини у јуну 1991. године, али одговор није добијен.
У току поступка пред Уставним судом утврђено је следеће:
Чланом 2. Закона предвиђено је да лица која су у својству аграрних субјеката добила земљу и уведена у посед до 6. априла 1941. године сматрају се власницима добијеног земљишта, без обзира да ли је то земљиште уписано у земљишним књигама на њихова имена, ако то земљиште сами обрађују. Према члану 3. Закона, лица која су до 6. априла 1941. г. сама обрађивала добијено земљиште, па су услед рата била принуђена да то земљиште напусте, сматраће се власницима добијеног земљишта, ако се у року од шест месеци по објављивању Закона населе на добијеном земљишту. У смислу члана 4. Закона земљиште, које је у земљишним књигама уписано на име Колонизационог фонда, сматра се власништвом оних аграрних субјеката, којима је било додељено, ако су на томе земљишту насељени и сами га обрађују.
С обзиром да у смислу члана 22. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије рок за усклађивање републичких закона са Уставом Републике Србије још није истекао, оспорени Закон, као важећи, подлеже оцени у односу на Устав СР Србије из 1974. године са Амандманима.
Уставни суд је оценио да одредбе чл. 2, 3. и 4. Закона нису у сагласности са Уставом из следећих разлога:
Оспорени Закон утврђује услове за стицање права својине, али на такав начин, који подразумева престанак раније стечених права на земљишту, било да је то земљиште уписано у земљишне књиге или не и то без икакве накнаде.
Услови за стицање права својине према оспореном Закону су – да бивши субјекти сами обрађују земљу (члан 2), да се у одређеном року населе (члан 3), а ако је земљиште било власништво Колонизационог фонда и додељено аграрним субјектима, тада треба да су на овом земљишту насељени и сами га обрађују (члан 4). Чланом 80. Устава СР Србије и Амандмана XX тачка 2 земљорадницима је зајемчено право својине на обрадиво пољопривредно земљиште у одређеној површини. Према Уставу СР Србије, својина на пољопривредном земљишту није условљена тиме да грађанин земљу сам обрађује, односно да на земљи буде насељен, што значи да ни у важећем закону такви услови за стицање права својине не могу постојати, без обзира када је закон донет, што је разлог несагласности оспореног Закона са Уставом.
Закон утврђује услове за стицање права својине за она лица која су у својству аграрних субјеката добила земљу до 6. априла 1941. године, а не разграничава их на оне који су до тада већ стекли право својине на то земљиште и на оне који нису, што фактички значи да су оспореним одредбама поново одређени услови за стицање права својине и за оне који су до 6. априла 1941. године били власници земљишта које им је додељено. То такође значи губитак права својине уколико се ови услови не испуне и то без икакве накнаде. Иако Закон изричито не предвиђа и не уређује престанак права својине на непокретностима, овакво нормирање то подразумева и омогућује, чак и у односу на оне који су своју земљу напустили принудно у ратним околностима. То се односи и на оне аграрне субјекте, који нису били формално земљишно-књижни власници земљишта које им је додељено до 6. априла 1941. године, али су га држали у поседу и обрађивали као савесни држаоци и претпостављени власници, јер им је земљиште додељено легално, актом државног органа. Тиме су оспорене законске одредбе у несагласности са чланом 82. Устава СР Србије, којим је предвиђена могућност одузимања, односно ограничења права својине на непокретностима само уз накнаду и у случају када то захтева општи интерес. Из наведених разлога на основу члана 46. тачка 1. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука (Службени гласник Републике Србије, број 32/91) одлучено је као у изреци.
На основу члана 130. Устава Републике Србије чл. 2, 3. и 4. оспореног Закона престају да важе даном објављивања ове Одлуке у Службеном гласнику Републике Србије”.
Кад је већ помињани Михајло Стојаковић затражио од Министарства финансија Републике Србије да се најкасније до 1. фебруара 1993. донесе одговарајући законски пропис о враћању неправедно и неуставно одузете добровољачке земље, био је 10. фебруара исте године обавештен о ономе што је већ знао: одлуком Уставног суда Србије јесу стављени ван снаге чланови 2, 3. и 4. Закона о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941, али да “правне последице дејства наведеног закона на грађане којима је по наведеном основу одузета имовина нису отклоњене, тако да за сада не постоје правне могућности за повратак наведене имовине” (188, 94).
И тако, још једном се потврдило, врло уверљиво, да заблуда о праву никоме не користи.
Српски добровољци у “српском” Речнику. Ако као несумњиву прихватимо формулацију да је речник књига у којој су речи једног језика изложене азбучним (абецедним) редом, с тумачењима њихових значења или с преводом на страни језик, онда нам најпознатија таква српска књига и сви њени примери не остављају много простора за језичко тумачење неких појава везаних за Солунски фронт (63, књига прва 701-702; књига пета 916-917):
добровољац, онај који није обвезник него добровољно суделује, учествује у рату; добровољни учесник у каквој акцији. – Отишао (у Шпанију) као добровољац у републиканску војску. Андрић, Иво. У Дубровнику приказиваху добровољци драме. Шеноа, Аугуст. Био је по струци лекар, а педагог добровољац и самоук. Босанска Вила 1909
Изр. ј е д н о г о д и ш њ и – онај који је у Аустро-Угарској као свршени средњошколац служио у војсци скраћено време од годину дана.
добровољачки, који се односи на добровољце. – За време рата он је прикупио добровољачку чету и храбро се борио против Турака. Домановић, Радоје. Брезовачки био је најплоднији драматик загребачког богословскога добровољачкога казалишта. Барац, Антун.
солунац и солунаш, борац са солунског фронта. – Знало (се) да је Персић… толико цењени солунац, у ствари био врдалама и забушант. Радић, Душан.
солунашење, од солунашити. Помисли мирно, пре но што стиже да забрани себи то унутрашње… солунашење. Нека га, нека се иживљује. Давичо, Оскар.
солунашити, истицати своје заслуге у рату. В. пр. уз солунашење.
солунашки, који се односи на солунаше. – Одлучише се сви заједно да живе… без успомена, без солунашке бахате уображености. Давичо, Оскар.
