“Добровољачки” примери, одабрани као уступак “братству и јединст ву”, говоре о свему само не о српским добровољцима, а солунашки, макар колико се њихов “литерарни” творац Давичо трудио да буде Србин, написани су и одабрани с искључивим циљем да до краја понизе српске ратнике и обезвреде њихов патриотски и морални чин у српским ослободилачким ратовима. Ако је већ таквим примерима допуштено да уђу у Речник, учињено је то са једином намером његових “рјечничких идеолога” да будуће кориснике српског речничког блага задржи што даље од историјске истине о српским добровољцима 1912-1918. године.
Историчари о добровољцима. Рекосмо, међу Србима, на многим странама, постоји већ урођена сумњичавост према писању, према свему што је написано, а нарочито према онима који пишу. Таква сумњичавост није страна ни онима који се писањем баве “у виду заната”. Отуд, не треба се чудити што о многим важним збивањима и појавама из српске прошлости, чак и новије, нема писаних трагова, или, ако их има, што су штури и успутни. Ретки историчари, и неки други, током претходних деведесетак година трудили су се да из свега што је записано о добровољачком покрету дођу до података који би се могли сматрати тачним, истинитим и несумњивим. Сви они сматрали су да се до неког коначног броја српских добровољаца у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године може и мора доћи сабирањем појединачних података расутих по разним документима из војних и других архива. Како је тих и таквих докумената мало, јер сви нису сачувани, а сви добровољци у њих нису ни уписани, могло се десити да “југословенска” војна историја говори о свега тридесетак хиљада добровољаца у Првом светском рату. Владимир Дедијер, опет, пише “да је близу 100.000 Срба, Хрвата и Словенаца из југословенских земаља Аустро-Угарске узело учешћа у редовима српске и савезничке војске, као добровољци, против централних сила” (10, 392), али шта му то вреди кад Никола Б. Поповић, ранији директор Института за савремену историју Србије, мисли да је то “без икаквих аргумената” и да су Дедијеровом ауторитету “подлегли неки добронамерни новинари и публицисти, који су у свом романтизму лако прихватили ту фантастичну цифру” (92, 274). Мада би Поповићу, као потомку добровољаца, “та цифра, да је истинита, била драга”, он “предлаже”, и то великодушно, да се укупан број добровољаца у српској војсци током Првог светског рата изједначи са бројем чланова Савеза ратних добровољаца Краљевине Југославије и да износи “око 40.000” (92, 281). Понуђени Поповићев број није ништа друго до “заокружена” рачуница из једног записа објављеног на годину дана пред Други светски рат. Тада је, позивајући се на “проверене” податке Добровољачког одсека Министарства војске и морнарице, Добровољачки гласник број 1-5/1940 саопштио да је “до 31. јануара 1940. године издато 40.214 добровољачких уверења. Од тога било је 33.736 борачких и 4076 неборачких. На основу пресуда Државног савета још је издато 210 борачких и 17 неборачких уверења. Признато је добровољачко својство и бившим четницима и усташама у ранијим ратовима и то 2194 борачка и 180 неборачких уверења. Наводи се да се очекује још око 1000 молби за издавање уверења до краја 1940. године. Према томе, по овом извору, укупно је било издато преко 41.000 добровољачких уверења, од чега око 38.000 добровољцима у 1. Светском рату” (174, 206).
Призна ли се Николи Поповићу право да сумња у Дедијерову цифру, јер није видео како се до ње дошло, одмах се мора рећи да је његова “одокативна” методологија неприкладна и, стога, потпуно неприхватљива за било какву расправу, понајмање научну.
До наших дана. Последњих скоро пола века чак и тих тридесетак-четрдесет хиљада “допуштених” добровољаца реметили су владајућу логику и у политици и у званичној “југословенској” историјској науци. За политику, они су били прихватљиви само као цифра која је прошла кроз једно поодавно заборављено време и која није могла да се сасвим избрише оним фамозним решењем о забрани добровољачке организације. За званичне историчаре, о тој “преживелој врсти” било је упутно писати само онолико и онако како је и колико било “по укусу идеолошке рецензенте”. Ако се добровољцима неко бавио на неки други начин, то је било сумњиво. Тако се и могло десити да почетна истраживања Михајла Стојаковића, из Новог Сада, вишег официра Југословенске народне армије у правној служби, изазову нервозу код претпостављених и доведу до упозоравајућег питања “докле ће да вода те добровољце као геџа мечку”. Стојаковић је морао отићи из Армије, али је истраживање добровољачког покрета одушевљено наставио, “о своме руху и круху”.
А на самом крају шездесетих година 20. века, у нешто измењеним политичким приликама, добровољцима је омогућено да обнове рад свог удружења. Пошто је живих добровољаца тада било тек нешто више но што би их се могло избројати на прстима једне руке, у називу удружења нашли су се потомци добровољаца и њихови поштоваоци, и једних и других мало.
Истине ради, првих је по Југославији било много, али највећи део њих није ни знао да су им очеви или дедови ратовали као добровољци. Помињање Солунског фронта могло је и у породичном кругу бити сумњиво, а писане трагове о свом добровољачком статусу њихови преци сами су уклањали у смутним временима; чак и обновитељима Удружења није сметало што у његовом називу и знаку недостаје српско обележје.
За истином о српском добровољачком покрету почели су тада да трагају и новинари телевизијских кућа Београд и Нови Сад. Снимљен је велик број документарних емисија, а неке од њих приказиване су телевизијском гледалишту и по неколико пута. Били су то прилози који су одсликавали нешто несвакидашње, који су многима деловали као откровење и који су се некима чинили невероватним. Историчари од каријере нису се много појављивали у овим прилозима, из више разлога. Најчешће, чак и кад се у неке “друкчије” податке и неке “нове” документе о добровољцима није могло сумњати, било је то њихово непристајање на самоиницијативну промену владајућег историографског погледа на то не баш давно време. Ако су неки од њих пристали да сведоче о некој “добровољачкој” чињеници, увек је то чињено врло одмерено, уопштено, неодређено, стидљиво, по већ познатим калупима, на начин који им не би крњио замишљени углед међу колегама-историчарима савремене “југословенске” школе и који је могао да им сачува “научни” пролаз кроз некакву универзитетску и академијску хијерархију.
И опет због тога: кад је новосадско Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца предложило званичницима са групе за историју на Филозофском факултету у Новом Саду да њихови сарадници (постдипломци, докторанди) или чак студенти и дипломци, обраде неколико тема о српским добровољцима у ратовима 1912-1918. године, предлог је “пажљиво” одбијен.
Истраживање српског добровољачког покрета и даље се сматра “приватним послом”.
