Добровољци и бегунци. Није искључено да је у блиској (или непосредној) “идеолошкој” вези са таквом одлуком “научних званичника” и непатриотско држање многих Срба у ратним збивањима почетком деведесетих година 20. века. Било је и онда добровољаца, али је много више било оних који су одбрани српског националног бића претпоставили свој лични комодитет. У поређењу с оним што се дешавало у поодавно прохујалим српским устанцима и ослободилачким ратовима, било је то нешто сасвим друкчије. Ако је Карађорђев устанак завршен неуспешно и ако су преживели српски добровољци живу главу спасавали пребацивањем у Аустрију и у Угарску, била је то једна од могућности да се на почетку Другог устанка поново врате у Србију. Прота Матеја тада је записао да су “устаничке чете почеле затим да се јављају и у другим крајевима, нарочито у долини Саве, и српске избеглице почеле су такође да пристижу у помоћ устаницима и да доносе муницију”. Рекосмо већ, било је то витешко време и тадашњи Срби били су нешто необичнијег моралног склопа него данас: неки од њих избегли су у тренутку кад је Први устанак угушен, али они свој избеглички статус нису сматрали трајним; они нису отишли далеко од границе и нису заборавили на оне који су и даље остали под турском окупацијом; чим је почео Други устанак, они су се опет вратили на бојну пољану.
Истина, ни то није било баш једноставно и безопасно, пошто су угарске и аустријске власти помно пратиле шта се на граници са Србијом и око ње збива. “Крајем маја 1815 забрањује заменик команданта петроварадинске тврђаве онима који су пребегли с Карађорђем да прелазе Милошу у помоћ. Ко се ухвати у покушају да прелази, добиће 50 батина; ко по други пут покуша, биће предат Турцима у Београду… Генерал-команда управо тих дана прогони Недељка иначе Нешу Ивановића и новосадског трговца Гаврила Стефановића који су с протом Матијом Ненадовићем погодили, и покушали у Србију прокриумчарити 50 центи барута и олово, али је све то конфисковано у Купинову” (177, 345).
Сви добронамерници могу посведочити да се у нашем времену, на самом крају XX века, избеглице из српских крајина западно од Дрине и Дунава нису тако понашале.
Макар колико се чинило неприкладним да се избеглице и добровољци трпају у исту причу, уверени смо да су догађаји од пре петнаестак година наметнули баш једну од таквих ружних веза. Полазећи од тога, ми смо на међународном научном скупу о Првом балканском рату (Београд 1997), закључујући своје саопштење о српским добровољцима у балканским ратовима, рекли и ово: “Ако се некоме чини да је број добровољаца у балканским ратовима био превелик, требало би да има на уму бар две ствари. Прво, за време Другог светског рата на просторима претходне Југославије, све до 1943. године, док нису створени какви-такви органи државне власти, сви борци били су добровољци; било их је која стотина хиљада. Друго, од 1991. до 1995. године, током Рата за крајишку независност и Рата за Републику Српску, у којима је, према неким проценама, учествовало преко 70.000 добровољаца, избегло је из Србије око 120.000 младих људи (неки кажу и читавих 300.000), називаних онда »најкреативнијим делом српског народа«. У балканским ратовима, у време кад је морал српског народа био онакав каквим бисмо желели да данас сматрамо сопствени морал, у добровољце је кренуло тек 100.000 људи. Много мање но што данас имамо »креативних бегунаца«, да не кажемо издајника”. (Суштина ове приче односи се и на Први светски рат).
Ти млади “креативци” побегли су на разни “демократски” запад, не би ли се тако удаљили од ратишта. Исто тако, на најразличитије начине иселио се из западних српских крајева један огроман број младих људи, чиме је одбрамбена спремност двеју новостворених српских држава била сведена на изузетно низак ниво. Наравно, сви они који су некуд отишли имали су и неко оправдање за свој поступак. Остали, и они који су на збивања гледали са стране, и они који су заштиту кућног прага сматрали светињом, на њихово бекство гледали су нешто друкчије; они су, сасвим разложно, у сваком таквом случају постављали питање да ли се радило о сеоби са личним мотивом или о избеглиштву без повратка. Практично, у овим двема појавама и није било разлике, јер се и једно и друго дешавало по слободном избору. Али, зато, наметали су се неки изузетно важни закључци везани за морални аспект таквог пресељеништва. Наиме, обе врсте ових пресељеника почињу да постепено кидају своје везе са старим крајем, што треба изједначити са (само)ампутацијом од сопственог народносног стабла. И то је потврда да су слобода и ропство моралне категорије а не друштвене, и да се статус оних који су избегли у слободу временом претвара у ропство сопственој савести. Кад год се избегла нејач не може вратити у завичај, јер је за њом стигао (или са њом остао) њен кукавни “заштитник”, нужно се почиње назирати ропски менталитет таквог избеглиштва. А такав менталитет, по природи ствари, нити је прихватљив за избеглице нити за средину на коју се они покушавају накалемити(178, 29-39).
