Суочено с непостојањем регрутске основе за тек реорганизовану војску, српско Министарство војно није могло да бира. Сматрајући „посао као врло важан и хитан”, пуковник Терзић наложио је 26. октобра српском војном изасланику у Риму:
„Примајте све Србе и Југословене талијанске заробљенике, који изјаве жељу да ступе у нашу војску, било као борци или неборци. Као добровољци код нас имаће све принадлежности као и наши војници, а осим тога на име плате борци по један динар а неборци пола динара дневно. Поред тога овлашћујем вас, да им обећате, да ће по свршеном рату они, који то буду желели, добити земље у Македонији.
Споразумно са послаником (српским – ИП) и талијанским властима организујте рад на прикупљању и предложите ми потребно. Треба одредити центар за прикупљање по могућности Галипоље (у Апулији, „на пети италијанске чизме” – ИП). Организовати исхрану добровољаца од заробљеничких логора до центра, смештај и исхрану у њему и упућивање на Крф. Јавите треба ли упутити наше официре и људе за пријем као и старање у месту прикупљања и колико. На какав начин да се хране, колики кредит треба као и логорска спрема. Известите на колики се приближни број може рачунати и за које време” (77, књига XXI, 640).
Читаву ову акцију упорно је подржавала и француска Врховна команда, тражећи од Италије да спроведе своју одлуку „о употреби код Солуна Словена, талијанских заробљеника. Ово људство је неопходно потребно за одржавање српске војске, чији су депои празни”. Од војног изасланика у Италији тражено је да издејствује „што већи број ових заробљеника, од којих ће добровољци бити увршћени у српску војску, а остали као раденици стављени на расположење за разне службе у позадини код Солуна. Треба их одабирати, не ограничавајући се на број, по следећем реду првенства: Југословени, Словени, Чеси, Пољаци” (77, књига XXI, 641).
Италијани су отезали с предајом заробљеника Србији, мада су још једном саопштили да ће јој уступити „само оне заробљенике словенске народности, који буду дали својевољни пристанак на то, али да то не буде у маси, јер се боје да би погоршало положај Талијана, који су у ропству у Аустроугарској”. Био је то само изговор, пошто је Италија више волела да се крај Великог рата дочека са безначајном снагом српске војске; она тада није могла ни претпоставити на који ће се начин решавати територијални спорови на српској страни Јадранског мора, али је свакако рачунала с одлучним утицајем војне силе. Због тога, из Штаба српске Врховне команде препоручено је Министарству војном да се више не ослања на добру вољу италијанских власти, већ да пропаганду у заробљеничким логорима препусти свом војном изасланику и српским официрима.
Од такве логике није било користи, пошто је италијанска влада забранила српском војном изасланику да обиђе заробљеничке логоре и да у њима уписује добровољце. Министар војни извештен је 2. новембра да Италија „не пристаје ни на какво врбовање”, а дотле, 600 заробљеника успело је, на једвите јаде, да своје молбе за добровољни улазак у српску војску дотури српском посланству У Риму (77, књига XXI, 642).
Истовремено, српска влада настојала је да се реализује и онај априлски закључак из Париза о враћању заробљених аустроугарских војника привремено уступљених Италији. Испоставило се „да је Италија наше заробљенике већ одавна предала Француској” и да их је она употребила за обављање најнеопходнијих послова. (У Италији су задржани само они који су говорили италијански и којих је, по прилици, било нешто више од хиљаде). Тек 15. децембра, после вишемесечне допломатске преписке, одлучила је француска влада да Србији врати 10.000 заробљеника, али уз услов да српска влада саопшти на који начин мисли користити те заробљенике. Српски став у вези са тим формулисало је Министарство војно:
„Наших 10.000 заробљеника намеравамо употребити овако:
1) Увести у састав оперативне војске оне, који желе ступити као добровољци борци или неборци.
2) Све остале употребићемо као обичне заробљенике за радове у позадини, у коме циљу организовати их у раденичке пукове, као што смо учинили и са Бугарима заробљеним код Солуна, и употребити их за израду комуникација, утврђивање позадњих линија и т. д.
Треба их дакле упућивати по партијама у Солун по мери стабилизирања ситуације на овоме фронту, где ћемо извршити то одвајање” (77, књига XXI, 634-635).
У Општем војном одељењу Министартва војног очекивало се да ће углавном сви заробљеници бити употребљени за рад, пошто „они који су хтели ући у нашу војску, они су раније ушли као добровољци или жандарми, тако да сада међу њима неће бити много, који би ушли као добровољци, нити би било користи од њих, јер су врло нерасположени према нама због тога, што нисмо водили рачуна о добровољцима, кад смо се преко Албаније повлачили, него смо их отпустили и оставили да иду куд који зна”. Ипак, ове процене биле су произвољне, јер је пре 26. фебруара 1917. године, у време док се „због заузетости транспортне флоте превозом савезних трупа и материјала за Солун” (12, док. 85, 11з) још отезало са враћањем српских заробљеника из Француске, Министарство војно саопштило „да од наших ратних заробљеника има пријављених добровољаца 536”; нови добровољци најпре су послати у Тулон а потом у Бизерту (77, књига XXI, 636), одакле су пребачени на Солунски фронт.
Ко пре у напад. Почетак савезничке офанзиве на Солунском фронту био је планиран за 20. август 1916. године, с тим да буде пропраћен румунским нападом на Аустроугарску седам дана касније. У жељи да предухитре све савезничке планове и, нарочито да испрепадају Румунију, Централне силе кренуле су 17. августа у напад. Главни удар изведен је на бугарском делу фронта, изненада и енергично, тако да је српска Трећа армија била принуђена да се повуче. Био је потребан скоро читав месец дана да се припреми противудар и до њега је дошло 14. септембра, са положаја српске Прве армије. У тродневним борбама, најчешће прса у прса, Бугари су код Горничева разбијени и натерани на повлачење. Нове борбе вођене су и наредних дана, тако да је 30. септембра српска војска, у чијем је саставу био и Добровољачки одред Војводе Вука, избила на Кајмакчалан, највиши врх планине Ниџе. Поред војничког значаја, јер је српској и француској војсци био отворен пролаз према Битољу, овај успех носио је у себи и огромну моралну вредност: био је то први корак у повратак српске војске на сопствену државну територију. За нешто више од месец и по дана, 19. новембра, ослобођен је и Битољ, а свој велики допринос и овој победи пружио је Добровољачки одред.
