Даље напредовање било је заустављено, с образложењем да су северно од Битоља концентрисане јаке немачке и бугарске трупе. „Због замршене ратне игре, политичког стања у Грчкој, стратешке важности других фронтова и безброја других разлога, неких оправданих а неких проистеклих из пуке неспособности – протећи ће још скоро две године пре него што ће се офанзива према северу наставити. Битољ је остао у савезничким рукама, али је платио високу цену јер су се Бугари поново укопали и подвргли тај градић непрекидним артиљеријским нападима током тих дугих месеци. Генерал Сарај био је оштро критикован што није наставио офанзиву. Нарочито су били разочарани Срби који су били заустављени на прагу своје земље, усред победоносног налета” (68, 207). „Изостанак очекиване победе савезника 1916. године и нови велики губици које је српска војска претрпела у току битољске офанзиве…, затим нагле осцилације на међународној ратној арени током 1917. и у првој половини 1918. године – неповољно су се одразили на спољну и унутрашњу политичку ситуације Србије” (91, 123). Та збивања пресудно су утицала на успостављање војничке равнотеже на балканском ратишту; фронт је стабилизован на дуже време и отпочео је скоро двогодишњи рововски рат.
А некако у исто време кад и српска војска, у Солун су стигле и Шкотске жене. Поред српских рањеника и болесника поново се нашло неколико екипа Српског потпорног фонда и две јединице Болница шкотских жена: Јединица Америка и Одред амбулантних кола (68, 197). Укупан број ових добровољаца није забележен, али, према искуству из 1915. године, морало их је бити приближно триста.
Солунски фронт у раној фази. Војне операције у раној фази Солунског фронта биле су праћене великим људским жртвама. Само у борбама за Кајмакчалан избачено је из строја 4.643 српска војника, од чега 3.320 само из Дринске дивизије. Од започињања ратних операција па до ослобођења Битоља, српска војска изгубила је близу 29.000 људи (9 , 283; 91, 123), док је у свим операцијама на Солунском фронту од краја августа до средине децембра 1916. године, укупан број мртвих, рањених и несталих износио 1.068 официра и 32.381 војник (74, напомена уз док. 115, 136). Тако велики губици српске војске, која је почетком 1916. године на Солунском фронту и у северној Африци имала 140.000 војника (ђенерал Петар Пешић уверавао је Савезнике да их је 20. фебруара 1916. године било „укупно 151.920 војника од којих 110.333 бораца и 41.920 небораца” – 31, 11), узроковали су њену нову реорганизацију: на самом почетку 1917. године расформирани су сви четврти дивизијски пукови, а број чета у батаљонима сведен је на три. Крајем марта расформирана је и Трећа армија, а њено људство употребљено је за попуну Прве и Друге армије. Дотле, расформиран је и Добровољачки одред (5, књига 8, 786), а размештањем његових припадника уклоњен је још један траг о српским добровољцима. Остала је само наредба пуковника Крсте Смиљанића, команданта Дринске дивизије, написана 18/31. марта 1917. године а посвећена Добровољачком одреду. Из ње се може сазнати да су добровољци ушли у састав Дринске дивизије 15/28. септембра 1916. године, да су одмах стали у први борбени ред и да су узимањем Кајмакчалана закорачили на Српску Земљу, чиме су целој српској војсци дали изузетну моралну снагу. И, даље, уз напомену да су сви датуми у наредби по старом календару:
„У последњем ломљењу и побеђивању непријатељских снага и моћи на Кајмакчалану, Добровољачки одред имао је једну од најзначајнијих и најтежих улога. Припремивши се у току 16. септембра 1916. године за велико дело добровољци излећу 17. септембра из својих ровова а затим у једном јуришу који изазива поштовање и признање, и налету једноставном и простом, а под јаком непријатељском ватром, избијају и дефинитивно овлађују највишим врхом Кајмакчалапа, котом 2525. Ту су добровољци на нож узели једну немачку пољску батерију, неколико митраљеза, доста муниције и много другог ратног материјала. Неуморни добровољци продужавају, затим, у току 18. и 19. септембра своје велике напоре и нападају… са нечувепом жестином и беспримерним полетом. Нарочито истичем необично огорчене и крваве јурише извршене на јако утврђени положај »Сиви брег«… кога је непријатељ, ограђен препреком од жице, очајнички бранио. У највећој мери поколебан непријатељ, овим нечувепим налетом, напушта свој положај у току ноћи 19/20. септембра, после чега пада у наше руке цела греда Старковог гроба, као и остали положаји западно од овога… У нападу на Грунишки вис од 4. до 20. новембра 1916. године Добровољачки одред учинио је понова велики напор, напор који је премашио његову снагу. Одред је тада мучним и крвавим нападима противу непријатеља знатно надмоћнијег, успео да отме све бугарске предње положаје… и сатера непријатеља позади његових жичапих препрека. Од жилавог и упорног непријатеља овде је отимао камен по камеп, степу по степу. У овим борбама ослобођено је и село Груниште… Крваво рвање које је потом настало… и силпи напади и контранапади на овом малом парчету земље, а извршавани са очајничком храброшћу, прославили су име и јунаштво наших добровољаца. У најкрвавијем и најљућем од тих окршаја, 16. повембра 1916. године пао је и никад незаборављени јунак и командант добровољаца потпуковник Војип Поповић…
Славни добровољци! Вас храбре и јуначке синове Тужне Босне, Кршне Херцеговипе, Крваве Лике и Удбине, Дивне Далмације постојбине легендарних јунака Јанковића и Смиљанића… Равне Славопије, Плодног Срема, Баната и Бачке… Кршевите Црне Горе, Горде Ческе и Моравске… Велике и Племепите Русије, Вас непобедиве јунаке, повукла је у борбу жарка љубав за слободом и ватрена жеља да се раскину ропски лапци вековних непријатеља. Похитасте као орлови крсташи у гњездо мајке Србије да са њеним сиповима, потомцима Обилића и Краљевића Марка, лучу слободе високо уздигпете и да без суза и страха, супце слободе препесете широм наших крајева. Ви полетесте па крилима свести као анђели мира да донесете дан тамо, где је руља Хуна и Варвара обавила све у мрклу поћ. Ваша врела срца, пуна частољубља и осветничке крви без мрље и срама припесте на олтар Велике Србије и створисте легенде.
Непобедими јунаци! Ваше бојпо дружељубље са Дринском дивизијом посведочено је на историјским јуначким мегданима: Кајмакчалана, Сивог брега, Црног камена, Грунишког виса. Ваше бојно дружељубље освештено је на гомилама костура ваших другова и храбрих Дринаца. Нека се ваше бојно дружељубље причести из једног путира ратног свршетка… Скинимо капе и поклопимо се сенима палих јунака, ваших бесмртних другова, који натопише и залише својом крвљу праг Отаџбине и узвикнимо: Нека им је част и слава! Вама, јунаци, као знак дубоког признања и искрене захвалности, кличем: Живели добровољци!” (12, док. 232, 374-376).
