Показало се да је најлакше било написати књигу о српским добровољцима из прекоморских земаља(130), а да је пут до њеног објављивања водио Сизифовим трагом. Најпре, Михајло Стојаковић покушао је да на финансијску сарадњу “приволи” Републички завод за издавање уџбеника; порука коју је примио на око месец дана пре но ће умрети била је депримирајућа: Завод нема намеру да се бави издавањем књиге са ратном тематиком! Једнако незаинтересована била је и управа Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца из Београда, која се, на једној седници у Новом Саду, у Архиву Војводине, оправдала тврдњом да она “за те сврхе” нема пара; и иначе за свој рад добија мало средстава, пошто највећи део новца из републичког буxета извлачи Удружење ратника из ослободилачких ратова од 1912. до 1920. године чији је председник “неки пуковник Марковић”. Ова изјава дата је реда ради, само да би се тема потисла са дневног реда, а прави њен смисао може се разумети тек из чињенице да је, у међувремену, та иста управа избегла да у свом Добровољачком гласнику штампа два текста истог аутора: један о добровољцима у Светском, а други о добровољцима у Балканском рату. Покушај да се и оно Марковићево Удружење наведе да буде један од финансијера или издавача био је залудан, исто као и слична понуда београдском Друштву за неговање традиција ослободилачких ратова 1912-1918. године.
Наду да би ипак нешто могло бити од књиге подгрејала је вест да је у Београду, у Влади Републике Србије, формиран Одбор за обележавање осамдесете годишњице пробоја Солунског фронта (1998); на челу тог Одбора нашао се тадашњи потпредседник Владе Милутин Стојковић, “у слободном времену” универзитетски професор. Знајући да би књига о којој је реч бити једини практични прилог тој годишњици, јер све остало има да се заврши на свечарским говорима, венцима, путовањима и здравицама, успостављена је телефонска веза са потпредседниковим кабинетом. Дан-два касније препоручено је да се захтев “у том смислу” упути Министарству за социјални рад и борачка питања, пошто ће се у вези са прославом све тамо дешавати. Испоставило се да је то Министарство само технички организатор, а да ће се паре за Стојковићев Одбор обезбеђивати преко Министарства културе. Наравно, пара ни тамо није било, јер, како рече један од министрових помоћника, нема их ни за друге, неопходне делатности. Преведено на разумљив језик, то је значило да књига о српским добровољцима није неопходна. За сваки случај, писмо са молбом за новчану подршку књизи упућено је сутрадан на руке господина Милутина Стојковића, потпредседника Владе; остало је без одговора.
На крају, помогло је неколико малих предузећа, да ли због тога што се нису могла бранити од насртаја да помогну, да ли због тога што су њихови челни људи имали разумевања за бројне српске ратне добровољце који су, стицајем разних несрећних околности, залутали у новијој историји сопственог народа. И помогло је шездесетак ауторових пријатеља, чијом је добротом прикупљена скоро половина суме потребне да се књига печата.
Ни онда кад је обележавана осамдесета годишњица војничке победе на Солунском фронту, истини о српским добровољцима, тим светим српским ратницима, није се дало да избије на видело. У јубилејним септембарским данима 1998. године, док се званична Србија подсећала великих српских (и савезничких) победа на самом крају Светскога рата, српски добровољци нису поменути ни једном једином речју, чак ни као “туристи у посети” српском и балканском ратишту. Због тога, остали су разочарани сви они који су веровали да би неко званичан, макар и најстидљивије, могао наговестити бар део истине о српским добровољцима.
А истина о њима јесте неумољива: у ослободилачким ратовима 1912–1918. године, у саставу српске и црногорске војске учествовало је најмање 321.300 добровољаца: у балканским ратовима не мање од 106.900 и у Светском рату најмање 214.400 добровољаца. Ова друга цифра не одступа много од оне коју су хрватске новине помињале непуних пет година по свршетку Великог рата и за коју се још тада веровало да ће је Министарство за социјалну политику “покрити” добровољачким уверењима.
И, понављамо, у тој само наизглед високој цифри нема 5.402 добровољца “из батаљона Руса”, 306 Чеха и “Руса погинулих на Власини” које генерал Душан П. Трифуновић, министар војни, помиње у Народној скупштини образлажући Закон о добровољцима (168, број 261 од 14. новембра 1926). Нема у њој ни ратника из такозваног Мурманског одреда. Нема ни оних Помораваца за које један француски официр пише да је “сваки… истовремено и недостижни и невидљиви војник”, те да се непријатељи “у паници једва спасавају… од устаника који су се угнездили на литицама и који су били немилосрдни”. И нема оних “око 25.000 заробљеника из Италије приправних да ступе у добровољце”, које енглески генерал Планкет помиње у разговору са генералом Д’Епереом, а које Италијани “у мањим скуповима употребљавају на разним одсецима фронта у италијанској униформи и под њиховим заповедништвом” или их размењују за своје сународнике у аустријском ропству и шаљу у чехословачку легију и у румунске “извидничке чете” (35, 78).
Има у свему и нечег утешног. Верни поштапалици да “у сваком злу има и нечег доброг”, оптимисти ће рећи да је много и оно што се десило; у Брозово време Солунски фронт није се смео ни поменути, још мање да, на пример, нека висока личност из српске политике јавно скокне до Крфа.
Мада све може остати по старом. Иако би се, по претпоставци, могло очекивати да ће обновљено београдско Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца настојати да отклони све неправде наношене српским добровољцима током претходних деценија, и између двају светских ратова, и током Другог светског рата, и у нашем времену, до дана данашњег, тако се нешто, судећи по ономе како ствари сада стоје, неће ускоро десити.
Најпре, Удружење је и даље врло гадљиво на ознаку српско; ако је између 1919. и 1941. године српски народ у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, доцније у Краљевини Југославији, био под хрватском окупацијом (исто као и у Брозовом времену, кад, “захваљујући подршци ондашњег председника Скупштине града Београда Бранка Пешића, на Видовдан 1969. године добија дозволу за рад под именом »Удружење добровољаца 1912-1918«), због чега је реч српско била омражена, сада се и добровољачки покрет 1912-1918, и добровољачко удружење, могу назвати правим именима: Српски добровољачки покрет и Удружење српских добровољаца; по истом рецепту по коме су добровољци у Шпанском грађанском рату (из Краљевине Југославије) били само и једино шпански добровољци; нарочито у годинама Брозове владавине.
А потом, челницима истог Удружења “не допада се” да број добровољаца издигну на више од четрдесетак хиљада, колико их је у Удружењу било учлањено уочи Другог светског рата, а ни на памет им не пада да се позабаве стварним разлозима због којих је српски добровољачки покрет доживео своју трагичну судбину.
