Заправо, поменуто Удружење и не труди се да допринесе откривању истине о српском добровољачком покрету. Несрећну потврду овога става налазимо и у резултатима једног научног саветовања о добровољачком покрету, одржаном у Кикинди априла 1996. године. Показало се и тамо да наши савремени историчари, иако их не притискују никакви опипљиви “идеолошки” разлози, говоре о броју српских добровољаца на најстидљивији могући начин, чак и потцењивачки, погађајући се око питања колико је добровољаца могло бити. Један од учесника тога скупа, већ помињани др Никола Б. Поповић, човек који је објавио две-три књиге изузетно корисне грађе о добровољцима у ослободилачким ратовима 1912-1918. године и који сам себе сматра “овлашћеним тумачем” српског добровољачког покрета, изјављује како је спреман да призна да је добровољаца у тим ратовима било највише 40.000. Та примитивна “погодба”, по срамотном принципу “колико их је било ако их је уопште било”, само је једна страна добровољачког проблема о коме говоримо.
На другој страни, иако окупљени с искључивим циљем да јавности саопште своја сазнања о српским добровољцима у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године, учесници поменутог научног скупа својски су се потрудили да заташкају истину о томе времену, избегавајући и да помену “српске добровољце”. Чак је и зборник радова са тог саветовања, укупног обима 419 страна, тако насловљен, без ознаке “српски”. Од близу четрдесет саопштења само се у два наслова казује да се пише о “српском добровољачком покрету”, два пута се помиње “српска добровољачка дивизија”, вероватно због тога што се тај званични назив дивизије није могао избећи, док се у осталим насловима говори о Србима добровољцима или, што је најчешће, само о добровољцима. Али зато, добровољци из Италије јесу “италијански добровољци”, а пилоти из Русије “руски пилоти – добровољци”. Но, чини се да друкчије није ни могло бити, пошто се један од организатора овога скупа именује само као Удружење ратних добровољаца, а не као удружење “српских ратних добровољаца” или само удружење “српских добровољаца”; таман као да је коришћење српског обележја и даље, у нашем времену, срамотно!
Удружење чак бежи и од чињенице да су се српски добровољци из ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године сукобљавали са најразличнијим невољама не само у послератним условима, већ и током рата, и да су њихови проблеми понајмање били “ратничке” природе. Не сматрамо случајним, још мање неопрезним, одговор секретара београдског Удружења Миленка Гаковића на питање постављено на оснивачком скупу Месног удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца у Српској Црњи, 3. јуна 2000. године, да је “главни кривац” за све добровољачке проблеме – Пета земаљска конференција Комунистичке партије Југославије, одржана 1940. године у Загребу. Баш као да су и ратне и послератне добровољачке године биле године њиховог ратничког и мирнодопског благостања. Гаковић тада није протумачио “откриће” о коме је реч, али се, с обзиром на његову функцију у Удружењу, на скупу у Српској Црњи морало се схватити да он тако тумачи званичне ставове институције у чије је име тада иступао.
А званични став тог Удружења изложен је у једном каснијем Гаковићевом тексту објављеном у Добровољачком гласнику, часопису истог тог Удружења:
“О броју ратних добровољаца у српској војсци у ратовима 1912-1918. године, износе се на разним местима подаци који немају везе са стварним стањем заснованим на аутентичним документима. Према евиденцији Савеза ратних добровољаца Краљевине Југославије којом располаже Удружење ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца са седиштем у Београду, Савски трг 9, од 1928. године, од када је донешен нови закон о ратним добровољцима, до априла 1941. године, издато је 43.628 нових добровољачких уверења, а стара уверења издата од 1919. до 1928. су оглашена неважећим.
У »Добровољачком гласнику« број 1-2 за јануар-фебруар 1940. године, записано је следеће:
– до 31. 01. 1940. издато је нових уверења добровољцима – 40.214
– за четнике и устанике (усташи) 1876-1878 – 2.196
– на основу пресуде државног савета – по жалби – 218
– у фебруару 1940. биће решено још – 1.000
Свега – 43.628
Ови подаци су једино мериторни и са њима ваља рачунати, приликом изношења броја ратних добровољаца” (179, 33).
Без обзира на то што “ратним добровољцима” сматра само оне који су ратовали искључиво у српској војсци, иако је ослободилачке ратове (барем од 1912. до почетка јануара 1916. године) водила и црногорска војска, падају у очи два беспризивна става овог аутора:
– први, да се “износе на разним местима подаци који немају везе са стварним стањем заснованим на аутентичним документима”, и
– други, да су његови подаци “једино мериторни и са њима ваља рачунати, приликом изношења броја ратних добровољаца”.
Несумњиво је да Гаковић овим својим текстом једино жели да своје ставове прогласи “једино мериторним”, док они остали, “са разних места”, који не мисле као он, и не пишу као он, “немају везе са стварним стањем”; чак не вреди ни податак о 46.304 добровољца (међу њима 5.402 “из батаљона Руса”, 306 Чеха и “Руса погинулих на Власини”, којима, као страним држављанима, није припадало право на земљу и упис у Удружење, те их због тога нема ни у Гаковићевом “мериторном” броју), који је својевремно изложио ђенерал Душан П. Трифуновић, министар војни (168, број 261 од 14. новембра 1926). И, такође несумњиво, то је логика коју смо на једном месту приписали “чуварима Брозових ловишта”, вичним учењу само из једне књиге.
Односно, Удружење ратних добровољаца 1912-1918, са Савског трга 9 у Београду, своју “науку” заснива искључиво на ономе што је објављено у једном Добровољачком гласнику из 1940. године, а што је оно прихватило као коначну истину и непроменљиву категорију. Оно чак не жели ни да објави имена “откривених” српских добровољаца из састава страних медицинских мисија у српским ослободилачким ратовима 1912-1918. године; кад му се понуди, преко седамсто имена тих српских доброчинитеља, оно ће написати да “због ограниченог простора нисмо, нажалост, у стању да списак овом приликом објавимо, али напомињемо да се исти налази у документацији нашег Удружења и да стоји на располагању свима који су за њега заинтересовани” (206, 80).
Као што (можда) нико од заинтересованих неће бити вољан да путује у Београд не би ли завирио у поменуту документацију, тако се, за ових година од како је обновљен рад поменутог Удружења, нико из тог Удружења још није досетио да податке о “ратним добровољцима” потражи и изван сопственог списка, на неком другом месту, при чему би се “потраживање” на таквим местима могло назвати и истраживање.
