Пажљиво читати. Овај врло информативан спис, без ознаке за дан, непотписан и неоверен печатом (јер је написан с намером да послужи за употребу у оквиру једног Одељења Министарства финансија), нуди податке о поступку који разни државни органи предузимају са добровољачким захтевима: називе тих органа, бројеве појединих списа, датуме кад су ти списи настајали, колико је молби поднесено, у којим роковима, шта даље, нарочито с новцем и изворима замишљеног тридесетогодишњег кредитирања.
Спис је познат у београдском Удружењу (једну његову фото-копију, још почетком деведесетих, добили су од Михајла Стојаковића), али га је Гаковић одбацио питањем, први пут Стојаковићу а други пут састављачу ове књиге, “зар се то може сматрати документом”. (Показује се да може, јер и такозвано међународно право оличено у такозваном хашком трибуналу, током унакрсног испитивања судског вештака Рејноа Туненса, у предмету против др Војислава Шешеља, 28. фебруара 2008. године признаје валидност документа број 1913, који је без заглавља, датума, потписа и печата; документа, дакле, коме се не зна ни извор). Можда се тамо не би тако односили према “Стојаковићевом” папиру да су га прочитали до краја, пошто се види да је онај који је писао реферат о добровољцима мислио исто онако како о њима мисли данашње Удружење са Савског трга 9!
Цифра о вероватно одбијених 20.000 молби само је претпоставка шефа Добровољачког одсека.
Оних 1.000 добровољаца који се “из буди којих разлога” нису пријавили да преузму обвезнице такође се не налазе у списковима Удружења, јер се нису ни уписали у њега, у складу с обавезом да се морају у њега уписати кад им се призна добровољачко својство.
Рок за подношење захтева требало је продужити због тога што се знало да још има добровољаца који се нису до тада оглашавали захтевом за признавањем добровољачког својства; да су се сви дотле огласили, не би било потребе да се рок продужује.
Кад је држава одлучила да путем државних обвезница призна заслужени статус свима још увек живим добровољцима, био је то, поред труда да се призна и историјска истина, само закаснели покушај да се исправи неправда која им је чињена претходних двадесет година; и живима и умрлима. Држава, наиме, због немања “аграрне земље” није могла одговорити свом обећању датом крајем 1916. године, те је добровољце, стално их “преиспитујући” и повремено бришући, онемогућавала да остваре своја права. У так- вим условима, она је замислила да своју “аграрну” обавезу претвори у финансијску и развуче је на тридесет година, све тамо до 1968. године; будуће обавезе испуњавали би порески обвезници кроз буxетске ставке предвиђене за покриће државних обвезница, а извесно је да би се многе од тих државних обавеза временом гасиле, смрћу појединих добровољаца без наследника у смислу добровољачког права.
Из претпоследњег пасуса овог извештаја види се да шеф Одсека ратне штете, саветник у краљевском Министарству финансија, мисли друкчије од Владе чији је он само високи чиновник. То друкчије мишљење човека који има “своје чиновнике” (неко би могао рећи: доушнике) у Министарству војске и морнарице и није без значаја; он “стручно” брине о потезима који могу утицати на висину буџетских средстава и на њихово трошење.
И, заиста, штета је што на наведеном спису (извештају, анализи, предлогу, стручном мишљењу, реферату начелнику Одељења државних дугова и државног кредита), нема саветниковог имена, али ни имена онога коме је тај реферат насловљен; да их има, барем би се знало ко је у Министарству био задужен да ради против српских добровољаца, Срби или они други.
Не знамо, такође, ни како је на добијени реферат реаговао начелник Одељења државних дугова и државног кредита, човек који као и његов шеф Одсека брине о државним финансијама, мада није искључено да би се пажљивим истраживањем могло сазнати да ли је тај начелник подржао логику свог саветника и шта је са свим тим у вези предузео Министар финансија. Јер, на самом крају реферата стоји протоколарна реченица (“Част ми је спровести предњи реферат с молбом за потребну одлуку”) која казује да је начелнику одељења једино остало да с изложеним појединостима упозна свог министра.
С обзиром на овај последњи став, треба претпоставити да је саветник написао цитирани реферат тек пошто се претходно о свим појединостима договорио са својим начелником, те да је такав реферат, без икаквих измена, упућен министру финансија.
Оно што мора бити несумњиво, то је чињеница да неименовани саветник у улози шефа Одсека ратне штете није био добронамеран према добровољцима, једнако као што је био недобронамеран и начелник Одељења државних дугова и државног кредита. Наравно, могло се очекивати да ће став својих потчињених чиновника подржати и министар финансија, који се од 26. августа 1939. до 27. марта 1941. године звао Јурај Шутеј, из Хрватске сељачке странке.
Удружење ратних добровољаца, њихових потомака и поштовалаца из Београда, барем за сада, чврсто се држи ставова које је у овде објављеном спису (реферату, стручном мишљењу, предлогу, анализи, извештају), потеклом из Министарства финансија Краљевине Југославије, изложио неименовани саветник.
Челници тог удружења, данашњег, као да не желе да знају да су у првобитном Удружењу, оном чије “традиције” они данас “настављају”, били само они добровољци који су успели да прескоче све административне и друге препреке и да добију “аграрну земљу” или “државне обвезнице”; није се могло десити да неко оствари једно од ових двају добровољачких права а да се не нађе у Удружењу. Наиме, Уредбом о добровољцима, донетом 18. децембра 1919. године, било је предвиђено обавезно организовање добровољаца “у обласни савез и један главни савез за целу земљу чија правила одобрава министар за социјалну политику”(167, 156). Кад је већ тако, онда то значи да се ниједан од добровољаца чији добровољачки статус није био административно признат, није ни могао учланити у Удружење.
Подразумева се да у Удружењу нису били ни добровољаца који су изгинули на ратишту а за њих се није знало да су на ратиште стигли. И нема оних који су у рат ушли као добровољци, али им је, из разних разлога, то својство касније брисано: добровољцима из Краљевине Србије (“прекобројнима”) још током рата, онима са стране – после рата.
