Удружење преживелих ратних добровољаца. Изузетно трагичном може се сматрати чињеница да су се у Удружењу ратних добровољаца, углавном, у огромном броју, скоро искључиво, нашли добровољци који су преживели рат и који су могли започети и окончати административне формалности око признавања сопствених добровољачких права. Примера ради, у добровољачкој колонији Липар надељено је земљом укупно 257 носилаца добровољачких права (74, 100-187), а нешто више од 500 у добровољачкој колонији Степановићево (172, 70-130). У оном првом месту нашла се само једна удовица погинулог добровољца, у другом их је било четири или пет, док су сви остали били преживели добровољци; биће да је слично било и у осталим добровољачким колонијама.
А добро је познато да су добровољци и те како гинули; записали смо већ да су добровољци били “најжртвованији неимари будуће заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца” (106). Перо Слијепчевић, пишући “о нашим добровољцима у Светскоме Рату”, на примеру Рудничког одреда прати злехуду добровољачку судбину. “У борби на Крупњу, 14.-16. августа, буде их бачено из строја 70. Следује кратко повлачење на Завлаку, па терање непријатеља према Лозници, где Одред опет изгуби 47 мртвих и рањених… Опет изгуби у борби код Љубовије 15 људи… (Када) чу за погибију Златиборског Одреда и посла извидницу… срете силну непријатељску војску… Нагазивши на добровољце на Љубовији, обори им 120 људи. Остатак се… заустави на Преслапу, где опет изгуби 38 људи. Пред Ваљевом изгуби опет 43 човека, – кад уђоше у Ваљево не беше их више од 120… Од оно 120 разболе му их се 75 од пегавог тифуса. Јадни преостатак од 40-50… ступи у нову формацију” (16, 3-4).
Ако додамо да је тај Одред започео рат са свега 370 добровољаца, да је учествовао и у Колубарској битки, да је под борбом још једном улазио у Ваљево, а да је овде набројено више од 400 избачених из строја, значи да је он у међувремену попуњаван новим добровољцима. О попуни добровољачких јединица најбоље казује податак да “средином новембра 1914 дође… у Вуков Одред 25 Херцеговаца (из Америке – ИП), те исти дан погибоше 23, а двојица бише рањени”(16, 15). Било би наивно веровати да их је неко у међувремену, од доласка у Одред до погибије, уписао у некакав добровољачки или какав други списак; последња ствар о којој је неко мислио у рову, на дохват непријатељу, било је администровање.
За Јадарски одред Слијепчевић каже да је у почетку имао око 700 четника, да “судјелује крваво” око Лешнице, на Церу, на Гучеву, код Ваљева, у Колубарској битки, код Шапца, на Торлаку. “Одред је попуњавао своје грдне губитке добровољцима, нарочито из Америке. Но поред свега не преостаде их, крајем 1914, више од 160” (16, 3). А колико их је “попуњено” и колико погинуло, нашавши се у “грдним губицима”, о томе нема трага.
Добровољачки одреди попуњавани су и “за време великог затишја на српским фронтовима, 1915. године”. Тако је, на пример, у Крагујевцу формиран добровољачки одред с око 1.000 добровољаца, највећим делом из Америке. Тај одред “прозва се Првим Добровољачким Батаљоном”, да би, кад је “придоласком наших Америчана, нарастао на 1500 људи” (16, 9), од њега био створен и Трећи батаљон. Било је то, заправо, језгро истог оног Добровољачког одреда који је учествовао у одбрамбеним операцијама против бугарске војске почетком октобра 1915. године, и о чијој погибији Слијепчевић такође сведочи. “У нападу 7. октобра… још већи покољ трајаше у Другом Батаљону на Гаџиној Пољани: од 218 људи његове прве чете за 3/4 сата не оста до 56, трећа чета се преполови, од 60 Херцеговаца из Америке оста 6-7 људи… У тај час стигоше им још две чете добровољаца из Русије… Борили су се већ на Врањи. Од 500 не беше их остало до 200, те ови попунише празнине… Од 3600 пређашњих четника и 500 оних из Скопља, тј. од 4100 беше их у тој групи сада (кад у Скадар стигоше 15. децембра 1915. године – ИП) око 500” (16, 10).
Наравно, свим тако изгинулим добровољцима, не само овима из датих примера, ни имена нису запамћена, а, по логици ствари, нити им је могла бити додељена земља на некој од послератних добровољачких колонија, нити су се по том основу могли “уписати” у Удружење. У Удружењу су се, дакле, нашли скоро искључиво преживели добровољци, а сасвим је сигурно да су његови “обавезни чланови” представљали “грдну” мањину не само стварних него и преживелих српских добровољаца. Јер, треба сматрати да се велик број преживелих добровољаца из прекоморских земаља, оних који су тамо имали породицу, вратио у свој нови завичај, уопште не хајући за “обећану земљу” у ослобођеним крајевима, још мање за некакве државне обвезнице; таквих је морало бити поприлично.
Још лута дух српских добровољаца. Добровољачко питање затурено је избијањем Другог светског рата, а нови ратни победници избрисали су и оно што је током “првог светског мира” било негде уписано. Због тога, а све док посвећени чувари Брозових ловишта и овлашћени тумачи његових сабраних имена и дела буду водили историјске институте по Србији, “окупљали” потомке и поштоваоце безимених, безличних и немуштих “ратних добровољаца” и сазивали научне симпозијуме о наводним српским националним интересима, душе српских добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године и даље ће лутати беспућем српске историографије, у залудњој нади да ће се скрасити у историјском оквиру намењеном светим српским ратницима.
Чини се да ће све то бити неповратно “оверено” драматичним (револуционарним, илити: рушилачким) променама на српској политичкој сцени крајем 2000. године, променама које су српску националну мисао одбациле за рачун демократских, еуропејских и (п)разних других мондијалистичких идеја. Те се промене ни по чему не разликују од оних које су, ослоњене на учење Карла Маркса, доприносом Светозара Марковића, Димитрија Туцовића, Коминистичке интернационале (Коминтерне), Јосипа Броза и њихових идеолошких следбеника, већ једном успеле да српско национално биће примакну линији иза које му нема спаса.
С разлогом је Десанка певала да некад смо сви знали јасно, / од најнеписменијег сељака / па до господе и деце њине, / шта је родољубиво и часно, / и шта треба да чине / потомци негдањих јунака.
А данас, упозорава нас Десанка, српско се стадо мало / све до последњег руна / разбило и ошугало. / Постали смо земља / робова и потказивача / и стокатних зеленаша.
Због таквог моралног посрнућа, праћеног богаћењем танког слоја некадашњег талога српског друштва и потпуним материјалним осиромашењем огромне већине српског света који је претходних деценија стварао оно што су му носиоци демократских промена зачас и без оклевања “транспарентно” опљачкали, Десанка је могла констатовати да пуне су нам улице сада / поштованих зликоваца, / а затвори невиних робијаша.
Или, како је то записао Александар Павловић, новинар београдске “Правде”, који је у новосадски Окружни затвор доспео својом вољом, због тога што му је једна намерно неплаћена новчана казна за брзу вожњу претворена у затворску, “да је Србија земља погрешних робијаша, уверите се чим уђете у неки од њених затвора и видите да у њима нема ликова о којима свакодневно читате у штампи, поготово не оних о којима се писало у текстовима попут Украо милион, Ојадио Србију” (207, 8. јануар 2008, 11; 10. јануар 2008, 10).
Ипак, и у таквим условима, каква-таква потрага за истином о српском добровољачком покрету започета је.
