Труд Југословенског одбора у целом послу, пошто његови чланови не могу посредовати између енглеске и српске владе, састојао би се само у томе да „евентуално даде на знање да је сагласан са српском Владом” (12, док. 62. 85-86). Иако Трумбић тврди да ће агитација у Јужној Америци бити лакша, „јер су наше колоније мање бројне и људи свијеснији”, он ће скоро годину и по дана касније, 19. априла 1917. године, јављати српској влади да се „још године 1915. било пријавило … неколико стотина наших Далматинаца и 1500 Црногораца” (12, док. 88, 122).
На дволичност Трумбићеву и његових блиских сарадника указује и Франко Поточњак, незадовољан једном изјавом коју је Одбор дао и објавио 4. децембра у сопственом гласилу, Југославвнском билтену. Одбор подсећа да се на његов позив одазвао „веома велики број изврсних бораца с неписподобивим (те речи нема у речницима, а значи, ваљда: неописивим – ИП) ентузијазмом” и да су „бројни југословенски добровољци у Сјеверној и Јужној Америци, Канади, Аустралији, Новој Зеландији и Јужној Африци” изразили спремност да би „прије свега хтјели да се бију у Србији или Црној Гори раме уз раме са својом браћом” (12, док. 63, 87). Наравно, не каже се да се ту ради о Србима из крајева под Аустроугарском и о Црногорцима, јер је и Одбор знао да међу пријављеним добровољцима „беше и нешто мало Хрвата” (16, 15). Али зато, да би и на почетку велике српске несреће оставио траг о свом наводном старању за добровољце, Одбор тврди да њихова борба у српским редовима нити је био услов нити циљ добровољачког покрета. Одбор, заправо, сугерише јавности да ће се добровољци „борити с исто таквим одушевљењем у францеским или енглеским редовима” јер су „одушевљенији за ствар савезника од многога војника, што се бори против Њемачке и Аустро-Угарске”. „Када би се превезли у Европу сви ти добровољци, што су се одазвали позиву југословенског комитета, »получила би се одједаред читава мала војска, војска ваљаних, способних и одушевљених бораца«, на што се свраћа позорност енглеске владе и препоруча јој се, да што прије обави концентрирање и превоз добровољаца, па и оних из прекоморских бритских земаља, јер ни југословенски комитет ни српска влада данас не могу у томе погледу ништа да ураде. На тисуће и тисуће Црногораца и осталих Југословена »узалудно вапе, да их се пошаље у бојне редове«, а они који нијесу запослени у творницама оружја »вруће желе да буду превезени и придружени савезничким армијама«… И онда се заклиње савезнике Богом и пресветом ствари нека их узму”. Поточњак се пита „када, чиме, којим начином и средством је југословенски комитет овлаштен, да принцип народне одбране, на којем је читава акција основана прометне у ствар савезника? Којим правом »нуђа« туђим силама наших рођених »сјајних« људи, који су се огласили на позив у борбу за своју одбрану, одузима их и откида рођеној груди и прагу којима су се посветили и баца их у туђе крајеве, у жвале ратнога молоха а за туђу корист?!” (12, док. 63, 87-90).
Касније, на једној седници Одбора у Паризу, Поточњак се поново враћа на исту тему, тражећи да „док југословенски комитет постоји не смије ни један његов члан да на своју руку води политику и да улази ни у договоре ни у односе било с киме без знања и одобрења комитетова” (29, 14). Ова примедба понајпре се односи на Анту Трумбића.
