Проф. др Љубивоје Церовић
СТВАРАЛАШТВО ИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋА
Илија Петровић убраја се међу истакнуте ствараоце у области историографије. Својим делом, које садржи тридесетак књига и неколико десетина чланака, покренуо је значајна питања из српске историје. Његов развојни пут на пољу историографије, дуг преко три деценије, отпочео је мањим прилозима у часописима, да би се уздигао до нивоа писања монографија које обрађују кључне теме из прошлости српског народа.
За разлику од историчара који раде у научним и стручним установама на остваривању ширих или ужих пројеката, за чију су реализацију професионално ангажовани, Илија Петровић, као професор историје који није институционално везан за одређене пројекте и установе, у прилици је да се бави темама из историје према сопственом афинитету.
Петровићеви радови резултат су његовог темељног научно-истраживачког прегалашатва по архивима, музејима и библиотекама у Војводини и шире. При изради радова користио је релевантне, односно проверене изворе, а основни му је научни приступ тематско-хронолошки.
У Петровићевом стваралачком опусу значајно место заузима завичајна историја. Најпре, ту су књиге Војводина Српска 1918 (1996) и Срем 1918 : Од Сирма до Србије (1999), у којима аутор анализује положај и борбу српског народа за своја права од Велике сеобе до краја Првог светског рата. У ту групу радова спада и књига Степановићево: Прилог за монографију (2000).
Посебну пажњу посветио је Змајеву (раније званом Кер, па Стари Кер, потом Пашићево), свом новом завичају, у који је дошао са родитељима у раном детињству. Импресиониран овим узорним војвођанским насељем, објавио је неколико радова о његовој прошлости. На крају, из дубоког пијетета према Змајеву, Петровић је написао импонзантну монографију о овом месту, дајући јој помало неуобичајен наслов Керци у Пашићеву (2002). На почетку књиге он даје осврт на историју Бачке, коју прати од раног средњег века. Само летимичан поглед на монографију о овом старом српском насељу говори о ауторовом труду да захвати период од почетка 18. до средине 20. века, про томе не смећући с ума да истраживачки посао није пуко белетристичко мудровање, већ превасходно одговорност и према другима и према сопственој савести. Зато је пожељно да ову књигу има свака кућа у Змајеву.
Исцрпније казивање о Старом Керу почиње збивањима после потписивања Карловачког мира 1699. На основу пописа становништва из 1715. године, у Керу су живели искључиво Срби, што потврђује и неколико потоњих пописа. Смештајући насеље у контекст општих прилика у Војводини, аутор прати развој овог по много чему специфичног села. Керци су активно учествовали у свим значајнијим догађајима из српске историје, што аутор убедљиво поткрепљује. Пошто је дао кратак осврт на историју села, Петровић говори о Српском народном покрету 1848/1849, о животу у Војводству Србији, о учешћу у Босанско-херцеговачком устанку, као и у осталим по Србе значајним догађајима, све до краја Првог светског рата.
Посебна поглавља посвећена су духовном животу, школству, здравству, саобраћају, као и привреди. Значајна пажња посвећена су развоју Пашићева између два светска рата.
Део монографије посвећен је Немцима који су се населили у Стари Кер двадесетих година 19. века и до краја Другог светског рата чинили значајну етничку групацију. У селу су у нешто већем броју живели (и данас живе) Мађари, као и нешто Русина, Буњеваца и Словака.
На крају, Петровић описује драматичне дане у Старом Керу после ослобођења 1944. године. Тада општинску власт преузимају староседелачки Срби. Већина Немаца напустила је насеље пре доласка Народноослободилачке војске, а они који су остали, углавном старији, логорисани су; једним делом коришћени да колонисте упуте у пољопривредне радове и производне методе, али и да староседелачким сељацима помогну у обављању пољских радова, они су крајем 1946. године распоређени у друге логоре по Бачкој.
Већ на пролеће 1945, у Стари Кер, коме је враћен предратни назив Пашићево, досељавају се породице са ширих југословенских простора. Већина нових колониста, углавном Црногораца, долази 4. децембра 1945. године. Распоређени су по напуштеним немачким кућама, које су после неколико година на њих укњижене. Такође, добили су и покућство, друге употребне предмете и стоку из немачког поседа.
Историјат Змајева Петровић окончава половином 20. века. На крају књиге, даје биографске податке о знаменитим личностима које су потекле из Змајева.
Петровић се бавио и најновијом историјом, што се огледа у радовима везаним за Републику Српску Крајину, посебно за подручје Српске Области Славоније, Барање и Западног Срема. Као очевидац и учесник, дао је драгоцене податке о догађајима који су се на овом подручју одигравали почетком деведесетих година прошлог века. Најзначајнији његови радови на ову тему су Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема (1994), Од Вијећа до Републике (1996), Српска Крајина : март-јун 1992 (2003) и Српска Крајина : јул-октобар 1992 (2007). У рецензији ове последње, професор др Стојан Бербер закључио је да „ова несвакидашња мемоаристика плени подацима које саопштава, као и историјским цитатима из штампе, не презајући да сочним народним језиком, без улепшавања, прикаже тренутак Српске Крајине какав јесте, а не какав бисмо ми желели да он буде”.
И поред свих похвала изречених за наведене тематске целине, овај зрели стваралац свестраног интересовања највише домете достигао је у презентовању српског добровољачког покрета. Тежиште интересовања фокусирао је на српске ослободилачке ратове 1912-1918, полазећи од чињенице да добровољачки покрет у српском народу има вековне традиције. Почеци се налазе у средњем веку, у бунама и устанцима, учешћем Срба у ратовима, које су водиле хришћанске земље против Отоманске империје од 15. до 18. века. У том контексту, поменимо ратове против Турака које су водили српски деспоти и властела, полазећи са својих поседа из данашње Војводине и са других простора. Учествовали су и у ратовима које су водиле европске хришћанске земље против Турака. У свим тим биткама, српски ратници налазили су се у првим редовима, тамо где је било најтеже. Гинули су, чврсто уверени да ће њихови потомци дочекати васкрс сопствене државе. Приповести и песме о подвизима бораца за слободу преношене су са генерације на генерацију, те су на тај начин неговане борбене традиције, национални понос и дух отпора ропству.
По броју ратних добровољаца, развијеном осећању патриотизма, спремности на жртвовање за слободу, српски добровољачки покрет, наглашава Петровић, јединствен је у свету. Ратно добровољаштво представљало је врхунски домет ослободилачких и одбрамбених стремљења српског народа; оно је било најплеменитији израз неугасле тежње бројних генерација за животом у слободи и правди.
Добровољачки покрет српског народа доживео је пуну афирмацију у ратовима за национално ослобођење, вођеним током 19. и 20. века.
