За време балканских ратова, у Америци је доста писано о балканским државама и Турској. Ипак, изузму ли се њихова помињања у вези с ратним операцијама и доцнијим мировним преговорима, чини се да су новине најмање простора посвећивале Србији и Црној Гори. „Док су интересе других балканских народа и Турака бранили листови великих европских сила, нарочито Енглеске и Аустро-Угарске, који су имали знатан утицај на америчку штампу, Србија и Црна Гора су имале само Михајла Пупина, који није жалио ни времена ни труда да брани њихове интересе… Будући да је имао велики углед, његови су чланци, полемике и расправе у водећим америчким листовима и имали утицаја на америчку јавност… С правом се може рећи да су Пупинови чланци у америчкој штампи били једнако важни за Србију и Црну Гору у време балканских ратова као и његове акције за прикупљање материјалне помоћи, ако не и важнији, јер он је био једини човек који је својим положајем у америчком животу могао да утиче на америчку јавност, а делимично и на јавност европских држава које су пратиле америчку штампу” (55, ззз).
Вероватно располажући додатним информацијама (јер он је био масон) о закулисној аустроугарској политици према балканским државама, Пупин је своју активност проширио и на објашњавање могућих последица такве њене политике. Аустроугарска дипломатија у Америци већ је своју обавештајну и пропагандну службу користила на штету својих будућих противница, а томе је могао парирати само ауторитативан човек као што је био Пупин. Велики скуп у Сенчери клубу, 23. новембра 1912. године, Пупин сазива да би на њему, у излагању под називом „Балканска револуција и Аустрија” објаснио разлоге који су довели до оружане борбе балканских народа. По његовим речима, та борба уперена је „пре свега против војно-феудалног поретка Османлијског Царства… са свим његовим ужасима”, али исто тако и „против сваке друге европске силе” неспремне да другим народима призна неотуђива права „на живот, слободу и трагање за срећом”, категорије садржане у америчкој Декларацији о независности; на овој последњој, праву на постизањв властите среће, нарочито је инсистирао Томас Џеферсон (према 139, 49). Пупин у први ред таквих земаља ставља Аустрију и изриче своје уверење да ће се она због таквог свог држања једнога дана и сукобити са балканским савезницама. Како је анексија Босне и Херцеговине била први отворен корак к угњетавању и денационализацији српског народа, Пупин већ тада упозорава балканске савезнике да се њихова удружена акција неће моћи зауставити на оружаној борби против Турске, већ да ће морати, једнога дана, да се окрене и против аустријске агресије (56, 316). По природи ствари, и такав „превентивни” Пупинов рад значајно је доприносио јачању националне свести српских исељеника и подстицао њихову жељу да добровољно крену у ослободилачки рат.
О материјалној и финансијској потпори коју је током балканских ратова југословенско исељеништво пружило Србији и Црној Гори, нема довољно података. „Због фрагментарних извора, површно вођеног књиговодства о скупљеним и посланим прилозима, проневере фондова, слања прилога преко америчког црвеног крста и слања појединаца и организација директно у Београд и Цетиње, немогуће је тачно утврдити колико је та помоћ износила до завршетка ратова” (53, 332).
О добровољцима тек узгредно. Српском добровољачком покрету током балканских ратова мало је посвећивано пажње, због чега се подаци о броју добровољаца и у српској и у Црногорској војсци срећу тек узгредно. Према писању Павла Хаџи-Павловића, „Срби из Америке дали су око 8.000 војника у Балканском рату” (62, 170; 55, 286; 36, 128).
Перо Слијепчевић, ослањајући се на изјаве „људи који су пратили одлазак наших добровољаца” преноси да је за време балканских ратова отишло у српску војску (и у Црногорску, дакако) „округло 7.000 Срба из Америке” (14, 73). Миленко Карановић, добрим делом користећи Њујорк Тајмс као извор, на једном месту (53, 332) прихвата чињеницу да су се добровољци јављали „у великом броју, нарочито у првим месецима рата. Тако, на пример, 6. новембра 1912. године 300 Срба отпутовало је из Сан Франциска за Трст аустроамеричким бродом »Alice« под вођством Боже М. Гопешвића (Гопчевића? – ИП), умировљеног новинара из Сан Франциска. Према њему, још 4.500 добровољаца требало је да отплови идуће недеље аустро-америчким бродом »Лаура«. Већина ових добровољаца радили су у рудницима на Аљасци и били добро плаћени. Будући да је Михајло Пупин био почасни конзул Србије, може се са великом дозом сигурности тврдити да је он био упознат са одласком добровољаца и вероватно давао сугестије и упуте њиховим вођама. На основу непотпуних извора може се закључити да их је могло бити само неколико хиљада”.
И може се, наравно, закључити да сва три расположива податка ни у чему нису опречна: Слијепчевићев израз „округло” могао би бити само епска фигура која број добровољаца упућује на Хаџи-Павловићеву цифру од „око 8.000”, чему не противречи ни Карановићева процена непотпуних извора од „само неколико хиљада”, односно, према Речнику Матице српске из 1969. године, неодређено колико, али, у нашем случају, свакако више од пет хиљада (Том 3, 703). Истина, пажљивији читалац Карановићевог текста запазиће да се његове две цифре односе на прву половину новембра, док октобарске одласке („у великом броју, нарочито у првим месецима рата”) сасвим прећуткује.
Сви ти наводи потврђени су и истраживањима Богумила Храбака који, на основу једног извештаја из 1920. године, пише да су добровољци „на стотине стизали у Српски дом у Њујорку, где их је прихватао савез Слога. У рат је отишло нешто преко 8.000, од којих је било 6.000 Црногораца, који су одлазили на војну дужност, док су остали добровољци потицали из Боке Которске, Херцеговине и у мањем делу из других крајева. Сви су ишли о свом трошку, док су онима без новца средства обезбедили Пупин и другови. Из савеза Слога пошло је близу 2.000 чланова” (15, 177-178).
Са целом овом причом и њеним подацима може се довести у везу и она цитирана вест да је од почетка рата са Турском „стигло дома преко 6000 Црногораца, а кренуло се још близу пет хиљада” (94, 5/18. новембар 1912). Ова друга бројка одговара Карановићевом наводу да ће „идуће недеље” отпловити још 4.500 добровољаца, а обе његове цифре (300 и 4.500) у потпуности покривају Политикину вест од 18. новембра да је кренуло „још близу пет хиљада”. Оних 6.000 које помињу Храбак и још неки, то су Црногорци који су већ „стигли дома” на самом почетку Балканског рата.
Наравно, податак њујоршког Српског дневника да је од 1912. до 1917. године у Србију и Црну Гору испраћено 15.460 добровољаца (66, 5. наставак), не може користити у евентуалном покушају да се прецизно утврди колико је од њих учествовало у балканским ратовима, а колико у Светском рату, нарочито због тога што је број добровољаца који су у том периоду прешли Океан био много већи. Само током балканских ратова вратило се у Отаџбину око 13.000 лица: 11.000 у Црногорску војску, а 2.000 у српску; о броју оних који су кренули у Велики рат писаће се на другом месту.
