Ограничења за расправу. Међу Србима, на многим странама, постоји већ урођена сумњичавост према писању, према свему што је написано, а нарочито према онима који пишу; таква сумњичавост није страна ни онима који се писањем баве “у виду заната”. Отуд, не треба се чудити што о многим важним збивањима и појавама из српске прошлости, чак и новије, нема писаних трагова, или, ако их има, што су штури и успутни. Не може се сумњати у чињеницу да је српски добровољачки покрет на почетку 20. века био изузетно значајна појава, исто као што се не може побећи од истине да су ослободилачки ратови из тога периода судбински утицали на биолошки опстанак српског народа и његову будућу историју. О српским добровољцима у балканским ратовима 1912-1913. и у Првом светском рату 1914-1918. године писало се у разним приликама и за различите потребе, али се мора рећи, без обзира на бројност таквих прилога и добронамерност њихових аутора, да читава тема и даље плута на претпоставкама, извргнута сумњама, потцењивању и, чак, презиру.
Бројни историчари, и остали, током претходних деведесетак година трудили су се да из свега што је записано о добровољачком покрету дођу до података који би се могли сматрати тачним, истинитим и несумњивим. Сви они сматрали су да се до неког коначног броја српских добровољаца у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године може и мора доћи сабирањем појединачних података расутих по разним документима из војних и других архива. Како је тих и таквих докумената мало, јер сви нису сачувани, а сви добровољци у њих нису ни уписани, могло се десити да војна историја говори о свега тридесетак хиљада добровољаца у Првом светском рату. Владимир Дедијер написао је у Историји Југославије, Београд 1972, “да је близу 100.000 Срба, Хрвата и Словенаца из југословенских земаља Аустро-Угарске узело учешћа у редовима српске и савезничке војске, као добровољци, против централних сила” (10, 392), али шта му то вреди кад Никола Б. Поповић, не позивајући се на било какав извор, мисли да је то “без икаквих арумената” и да су Дедијеровом ауторитету “подлегли неки добронамерни новинари и публицисти, који су у свом романтизму лако прихватили ту фантастичну цифру” (91, 274). Мада би Поповићу, као потомку добровољаца, “та цифра, да је истинита, била драга”, он “предлаже”, и то великодушно, да се укупан број добровољаца у српској војсци током Првог светског рата изједначи са бројем чланова Савеза ратних добровољаца Краљевине Југославије и да износи “око 40.000” (92, 281). Призна ли му се право да сумња у Дедијерову цифру, јер није видео како се до ње дошло, одмах се мора рећи да је Поповићева методологија “одокативна” и, стога, потпуно неприкладна за било какву расправу, понајмање научну.
Из мноштва цифара наведених у овој књизи, почесто противречних, издвајамо неколико, колико-толико вредних и, стога, прикладних за упоређивање и извођење закључака:
а. После балканских ратова и ослобођења Маћедоније, Косова, дела Метохије и дела Рашке, број становника у Краљевини Србији повећан је за око 1,290.000, тако да је уочи Светског рата она имала укупно 4,190.000 становника. Ослобађањем Васојевића, дела Метохије и дела Рашке, становништво Црне Горе, са око 282.000, повећано је за 150.000 душа (1, 323). Наравно, у току краткотрајног мира, до избијања Првог светског рата, у Србији и Црној Гори није се ни помишљало на попис становништва, те наведене бројке треба сматрати најповршнијом проценом;
б. По претпоставци, у складу с војном доктрином, кад креће у рат, једна земља мобилише тек десети део свог становништва. Баш су тако поступиле Србија и Црна Гора уочи рата с Аустроугарском, јула 1914. године: Србија је мобилисала око 400.000 људи, од чега 250.000 бораца у оперативној војсци; међу њима било је и око 25.000 добровољаца у шест прекобројних пукова. Црна Гора је мобилисала око 29.000 бораца према Аустроугарској и око 6.000 према Арбанији (5, књига 9, 277);
в. У операцијама током 1914. године Србија је изгубила око 132.000 људи из свог војничког састава: 22.000 погинулих, 91.000 рањених и 19.000 заробљених (5, књига 9, 280). Ако се има у виду општа санитетска статистика из Првог светског рата, може се рачунати да је од задобијених рана умрло око 5.000 српских војника, а могло би се претпоставити да је бар 15.000 рањеника онеспособљено за даље ратовање. Од децембра 1914. до маја 1915. године, “у Србији су харали трбушни и пегави тифус и друге заразне болести, од којих је страдало 500.000 становника, међу којима око 100.000 војних обвезника” (5, књига 9, 303). Биће да се овде ради о броју оболелих, јер на истом месту пише да је од пегавог тифуса умрло до 150.000 цивила и 22.000 војника, а од повратне грознице 29.000 војника (5, књига 3, 349). Практично, значи, уочи аустро-немачко-бугарског напада 1915. године, српски војнички потенцијал био је умањен за најмање 112.000 људи, не рачунајући ту лечене а још увек неопорављене војнике;
г. Из податка да је “пред саму Макензенову офанзиву, концем септембра 1915, наређена мобилизација и последње две класе регрута у Србији рођених 1895. и 1896”, у укупном броју од 30.000 (105, 282), или можда 40.000 младића (103, 352), проистиче да је почетком 1915. године могло бити регрутовано и 1894. годиште са не више од 20.000 нових војника. Уз ово појачање и очувану снагу од око 288.000 војника, Србија се с јесени 1915. године морала изузетно напрегнути да би до цифре од 420.000 војника, с колико је започела одбрану (104, 339), могла мобилисати још око 112.000 људи.
С обзиром на опште здравствено стање нације и неприлике изазване епидемијом тифуса, Србија тешко да је могла мобилисати толико нових ратника; за попуну свог армијског састава она је употребила добровољце. Такође, зна се да су на ратиште упућивани и питомци подофицирске школе, који, по годинама, нису били војни обвезници: “Пошто је престала потреба да чете подофицирске школе остану и даље на положајима, то је наређено команданту Битољске дивизиске области, да све чете те школе упути Инспектору резервних трупа у Стругу” (77, књига XИИИ, 177);
д. Немогуће је “оправдати” цифру од 707.343 мобилисаних од 1. јула 1914. до октобра 1915. године, коју је Делегација Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца приказала на Конференцији мира у Паризу (105, 242), исто као што не могу опстати подаци да је октобра 1915. године укупна јачина српске војске износила 563.235 војника (5, књига 7, 213), односно 563.181 (5, књига 7, 220). Јер, погледамо ли податке српске Врховне команде о губицима српске војске, који су од 5. до 31. октобра 1915. године износили: 18.326 погинулих, 21.647 умрлих од рана и болести и заробљених 28.155 војника; у току повлачења до Пећи и Призрена погинуло, заробљено, умрло и нестало 138.600 војника; на Крф пребачено око 140.000 војника, тачно сазнајемо за судбину 346.728 војника. Додамо ли томе да је у току повлачења преко Арбаније и Црне Горе погинуло, умрло од болести и глади 243.877 војника и цивила (5, књига 7, 220), од чега око 70.000 војника, потврђује се да је српски војнички потенцијал септембра 1915. године износио око 420.000 људи, односно тачно онолико колико нам казују извори под (104, 190. и 195). Уз 132.000 људи избачених из строја до децембра 1914. године (5, књига 9, 280), укупан број мобилисаних зауставља се испод цифре од 549.000. Због тога, пре ће бити да се податак српске Врховне команде о око 563.000 војника у српској војсци октобра 1915. године односи на укупан број мобилисаних од почетка рата до тада. Разлику до оних отприлике назначених 707.000 “мобилисаних” (105, 242) представљају добровољци;
