ђ. По свој прилици, у повлачење преко Арбаније и Црне Горе кренуло је између 170.000 (78, 61) и 200.000 војника (68, 184), око 200.000 цивила (5, књига 7, 216), међу којима и оних 30.000 регрута (или 40.000, у зависности од тога коју цифру прихватимо као тачну) и око 30.000 заробљеника. На арбанашко приморје стигло је око 26.000 ратних заробљеника и свега око
30.000 цивила. Разумљив је тако велик цивилни губитак, за разлику од војничког и заробљеничког, јер се у овом другом случају радило о младим људима, извежбаним, издржљивијим, неупоредиво отпорнијим и, усто, како-тако организованим и међусобно храбреним у сапатничком кругу;
е. Чим је почела да се повлачи према Црној Гори и Арбанији, Србија је престала да води рачуна о својим дотадашњим добровољцима. Из једног саопштења српског Министарства иностраних дела од 22. децембра 1916. године, датом Министарству војном, произилази да “нисмо водили рачуна о добровољцима, кад смо се преко Албаније повлачили, него смо их отпустили и оставили да иду куд који зна” (77, књига XXИ, 636). Могао је то бити само “гест добре воље” према српским добровољцима са стране, мада је свима било добро познато да добровољци немају другог избора но да у повлачење крену с осталим деловима српске војске. Ако се касније помиње онај Добровољачки одред, као једина добровољачка јединица, то мора бити разумљиво, јер, да је и он избачен из приче, испало би да добровољаца у српској војсци није ни било; пошто су сви знали да их је било, српска Врховна команда морала је о њима сачувати бар тај један траг, макар колико он био ситан. Уистину, добровољцима није било ни на крај памети да се при повлачењу издвајају из својих јединица, да беже својим кућама (у Аустроугарску, у чељуст својим непријатељима), да се предају; сваки такав покушај био би корак у смрт. Отуд, губици међу добровољцима били су током повлачења знатно мањи од оних који су снашли војнике из Србије. Због тога, цифра од једва 50.000 преживелих српских војника (77, књига XИИИ, 402), која је потекла из енглеског Генералштаба, приближно је одговарала стварној јачини српске војске на дан-два пред Нову 1916. годину (без “отпуштених” добровољаца и, можда још око 30.000 војника који су се на арбанашкој обали прикупљали почетком јануара). Разлику до око 112.000 војника, коју је српска Врховна команда одмах саопштила српским војним изасланицима у Италији, Француској и Енглеској, или “око 120.000 људи” у наредби команданту пристаништа у Медови, могли су чинити само добровољци, они који су непун месец и по дана раније били отпуштени и остављени “да иду куд који зна”, а који су ипак стигли на арбанашко приморје;
ж. У ратним операцијама до краја децембра 1914. године и у потоњој епидемији тифуса погинуло је, заробљено или умрло око 112.000 војника (приближно 28% од 400.000 мобилисаних), због чега би ваљало претпоставити да је међу њима било и око 7.000 прекобројних. Од око 420.000 војника, са колико је Србија располагала уочи аустро-немачко-бугарског напада, на Крф је стигао тек сваки трећи; од 18.000 прекобројних, мерено осталим војничким губицима у том периоду, број преживелих “прекобројних” износио је, дакле, не мање од 6.000;
з. С обзиром на већу изложеност погибијама у скоро свакодневним непосредним контактима са непријатељем, може се узети да је до мора стигао тек сваки четврти добровољац. Макар колико да их је било, они су српској војсци били итекако важни, у том тренутку можда више у пропагандном смислу но у војничком. На њих се Србија морала ослонити приликом реорганизације своје војске, почетком 1916. године.
Српски добровољци из прекоморја, 1912-1918. Сваки покушај да се до укупног броја добровољаца из прекоморја дође листањем појединачних докумената и сабирањем цифара садржаних у њима, унапред је осуђен на неуспех. Због тога, до њиховог приближно коначног броја може се доћи само коришћењем неколико глобалних цифара, како следи:
1. За време балканских ратова, Срби из Америке дали су око 13.000 (62, 170; 36, 128; 55, 286; 15, 178; 53, 332), а из Мале Азије, Цариграда, Египта и Јужне Африке око 2.500 добровољаца (89, 23);
2. У медицинским мисијама на српском и црногорском ратишту нашло се током Првог балканског рата најмање 700 особа;
3. У јулу 1914. године, пре почетка ратних операција, стигла је из Северне Америке група од 150 добровољаца и одмах се прикључила српској војсци (5, књига 2 прво издање, 561; 37, 219);
4. Светски рат био је већ сасвим известан, кад је бродовима “Звезда” и “Европа” кренуло из Северне Америке 5.000 добровољаца, делом Црногораца а делом Срба из крајева под аустроугарском окупацијом (94, 27. јул/9. август 1914);
5. Од октобра 1914. до окупације Србије концем 1915. године Срби из Америке дали су око 14.000 добровољаца (62, 171; 55, 286);
6. На Бадњи дан 1916, лађом “Бриндизи” допловило је до Медове око 540 добровољца (још једанаесторица искрцана су у путу због болести, а имена 37 добровољаца намерно су 1939. године брисана из спискова, иако је лако могуће да се и она налазе међу преживелима или утопљеницима) , од којих је експлозију и потапање лађе преживело око 145 лица (63; 65; 41);
7. Недуго после транспорта из тачке 6, кренула су из Америке још два транспорта од 2.000 Црногораца, Херцеговаца, Бокеља и Личана. Они су касније искрцани у Солуну и укључени у српске јединице (5, књига 2. прво издање, 561); биће да су то исти транспорти који се помињу у (5, књига 8. друго издање, 787);
8. “Трећи контигенат од 2.000 људи, који је имао да крене за Црну Гору, задржао се због пада Црне Горе, који је тада наступио, у Сједињеним Државама и Канади, очекујући позив за даље кретање… Пошто се, због политичких и дипломатских мотива, није дошло до остварења логора у Фрежису (у Француској, за потребе црногорске војске – ИП), овај трећи контигенат Црногораца из Северне Америке, српских добровољаца, ангажовао се у савезничким војскама” (41, 149-150; 63, 25);
9. Крајем 1916. године америчка влада одобрила је да се на територији Сједињених Држава прикупљају добровољци за српску војску, с тим да се из транзитног логора у Сен Лују савезничким бродовима пребацују у Европу. Према непотпуним подацима, кроз прихватни центар у Бизерти (Тунис) прошло је око 9.000 добровољаца (5, 2. књига, 496; 5, 8. књига, 787);
10. Око 155 добровољаца из Аустралије, у две групе, стигло је на Солунски фронт септембра/октобра 1917. године ( 12, док. 197, 316; 37, 220);
11. Из Јужне Америке стигла је тек нека стотина добровољаца, свакако не мање од 300 њих. По доласку у Буенос Аирес, уз помоћ француског конзула њима су прављени пасоши. “Конзул их је потврђивао и наређивао свим француским компанијама у Буенос Аиресу да упућују транспорте југословенских добровољаца за српску војску својим теретним бродовима до француске обале. Највише је било Црногораца. Упућивали су сваким бродом од 30 до 40 њих. Капетани бродова нису смели примати више због евентуалног потапања”. И аутор ове изјаве уписао се у добровољце у Буенос Аиресу, да би после скоро два месеца, 14. марта 1917. године, са још 33 друга кренуо преко океана бродом “Оусант” (75, 263);
